Pred dvonedeljno bivstvovanje na planini rekoh kako će to biti idealno mesto za traženje smisla života.
Zezao sam se. Smisao života ne postoji. Tačnije – ne verujem da postoji i da ga vredi tražiti. Nema smisla. Sve ovo je smisao. Uostalom, kako ga prepoznati?
Sećam se, bio je jedan trenutak kada smo sedeli i kada sam rekao nešto u stilu – e zbog ovoga vredi živeti! Ne sećam se tačno šta, ni kada, znam samo da je postojao jedan takav trenutak. Da li je to bilo neko pijenje kafe, neko pijenje piva, zalogaj bureka, da li onda kada smo potopili noge u ladnu vodu, ili smo prosto sedeli i kulirali posle obavljenog posla?
Vrag će ga znati.
Nije bilo previše vremena za kontemplaciju. Bilo je više nego dovoljno (fizičkog) prostranstva za privatnost, ali je bilo i drugih ljudi i bilo je posla. Više vremena za meditiranje imam sada ovde sam u stanu - ali šta - da blenem u spojeve parketa? Sadržajnije je kad si napolju, kada desetak minuta sediš ne radeći ništa i ne misleći ništa (ništa pametno u svakom slučaju) - samo gledaš. Oblake i njihove senke po brdima ispod. Vetar kako se približava povijajući travu. Insekte. Bube u vlatima trave, leptirove kako sleću na ruke, zrikavca kako trlja noge i proizvodi zvuk (konačno sam to video uživo), obade i zunzare što spopadaju (Akcija! Čibe muvetine!). Ili kada u jednom trenutku izranjaš iz senke i vidiš sve promenjenih boja pod svetlošću sunca na zalasku: travu još zeleniju, nebo plavlje, stene toplo blješteće. Konture vrhova i venaca se u kontrasvetlu smenjuju ka horizontu, postajući sve bleđe i neoštrije.
Da li se tu negde krio neki smisao?
Ili je smisao u jutarnjem ritualu? Svakog jutra u osam, oblačenje samo neophodne količine odeće, izvlačenje četvoronoške iz šatora, zapišavanje kamenja, uspon do kuhinje. Krmeljanje, gde je lonče – tu je – tu je i kašičica, pola džezve vode da se greje, četri šećera a dva kafe, par kapi vode, muti muti muti, još malo vode, odoka mleka u prahu, opet muti, opet malo vode, sada vrela voda do pola lončeta, zatvori butan bocu. Sedi na zgodan kamen, na travu, sam ili sa nekim. Eventualno cigareta. Sunce se diže iza leđa, senke se skraćuju.
Zašto tobožnje prepoznavanje smisla vezujem za prijatne trenutke? Za blejanje i kuliranje? Za lepe slike, slatko, sitost, opuštenost mišića? Za ljubav? (tek da pomenem, ali neću dalje, stop) Možda je smisao u nečem teškom, neprijatnom, banalnom? Znoj koji mi se sliva u oči i peče dok se penjem? Crkavanje dok uzbrdo teglimo drva za vatru? Tabani što bride u usijanim gojzericama? Oči na pola koplja dok vozim? Ladna voda koja mi se sliva za vrat dok pod kamenom čekamo da prođe pljusak? Grom što je spičio u susedni vrh? Sklupčana šarka koju je spazio moj drug koji je bio brži i spretniji pa išao prvi? Neuspeo pokušaj sviranja usne harmonike?
Tjah.
Poslednjeg dana je došao momak sa tri konja da potera deo naših stvari. Sa sobom je poveo i svog petogodišnjeg sina. Konji su natovareni, đipaju, on trči za njima da ih obuzda, već su krenuli, dečko je zatečen, ne može da ih stigne. Plače: tata... Trčim za njim, sa svojim rancem na leđima, dižem ga u naručje. On i dalje neutešno plače, nagazio je na neku bodljikavu travu. Nemam vremena da mislim na težinu ranca.
Ništa ti ne brini, sačekaće nas tata, morao je da se pobrine oko konja, čekaće nas tamo gde je ravno. Tako i bi. Eto vidiš, jel sam ti rekao! Prestaje da plače, njegov otac popravlja tovare na konjima. Ti ga vodi, kaže mi. Pita me za ime, odakle sam, zatim – da li si oženjen. I razveden, odgovaram uhodanom frazom. Odakle ti je bila žena? Odgovaram. Nije mi jasno što li me to pita.
Dečko je sada moje zaduženje. Vodim ga za ruku, on se smeje, visi mi o ruci, opušta se kao da pada, ja ga dižem. Ej, ne možemo da letimo! Pa ti si mnogo brži od mene, ne mogu da te stignem! Ako se sapletem i padnem ima da se razbijem kao kruška! - Kao kruška! – ponavlja on kroz smeh. Na većim strminama ga dižem na rame, on petlja po stvarima zakačenim za moj ranac. Plavokos je i plavook, tačno tako bih mogao da zamislim svog sina.
Roditeljstvo je teško i odgovorno. Znoj mi curi u oči, kolena klecaju dok ga nosim niz stazu što se osipa. Svo vreme mu pričam. Ne razumem skoro ništa od onoga što on čavrlja.
Oćeš da ti ga dam? Da ga vodiš za Beograd!? – Dovikuje mi u prolazu njegov otac. Za trenutak gledam belo, ne kapiram. Smejem se. Prećutkujem da sam upravo razmišljao kako bi to izgledalo.
Posrćući i leteći, stižemo do izvora. Kratak odmor, ide se dalje, ja sam još na izvoru. Ne čekajte me, stići ću vas, kažem. 350 metara visinske razlike sam bio otac. Neko drugi će dalje voditi i nositi dete. Kuliram malo, pa krećem dalje, svojim tempom, odjednom svestan tereta na leđima.
|
