Na putu za Rajski Grad

Jedan je sat iza ponoći a ja sidin već neko vrijeme isprid kompjutera i buljim u spremljene stranice na njemu… Nova odluka: iako mi je puno puta lakše pisat književno, jer afterall, kad pišen najčešće je to nešto u školi pa je književno, a i većina ljudi s kojima se dopisujen priko maila nije iz Dalmacije pa pišem književno… Al eto, proradilo i u meni ono nešto dalmatinsko i ako svi pišu književno, ja neću jer mi se ovako čini prisnije… Zanimljivo koliko se zadnjih dana mogu poistovjetit s tuđin razmišljanjima, pogotovo onima nostagičnin… je, iman 16 i po godina i koja se tu nostalgija može spominjat, al nešto u meni žudi za onin nekin drugin vrimenima koja su se činila puno sritnija, kad je i svit bija drukčiji, a problemi manji… Ne triban ić daleko… Tek kojih po godine, kad se činilo da je napunit 16 vrhunac svega… I ala, dobiješ osobnu pa moš vanka i nakon 11. Ka, ono, to nas je ikad zaustavilo u vrludanjima ulicama našeg grada uz koji nas veže puno lipih stvari i kad smo imali kojih 10-ak godina… Promatranje mladih parova po klupicama …
Snovi o tome kad će doć vrime kad ćemo se moć maknit i do Splita, do tad dostižnog samo subotama kad bismo išli s mamama u kupnju…
A sad je to došlo… Srednja škola, pokaz tako da moš do Splita kad te god pukne, u podne ili ponoć, već i prve ljubavi iza nas… I puknuta srca… A Split je još uvik tu… Mami svojon lipoton i sića nas na naše snove, naša sanjarenja, ka i ona naša klupa… I izazivaju suze, snove i lebdenja… Nema ništa lipše nego zaspat navečer i sanjat, sanjat sve ono šta nikad neće bit ostvareno… Kako je lako uništit sva sanjanja, samo jedna rič je dovoljna, ili ne triba ni to, jedan pogled i onaj osjećaj da ste vas dvoje sami…
Možda sam glupa kad sa 16 sanjan o pravoj ljubavi, al ne znan, to mi je pojam svega… Neki cilj u životu… Ne mora za mene ništa postojat ali samo da znan da taj jedan je tu za mene i da ću ga jednon srest…
Neki izlasci me znaju rastužit i onda znan radit gluposti, u prijevodu, pit… Par puta sam bila s priajteljicom koja mi je naj-naj i koja je ka ono rockerica, ali na misto di se slusaju narodnjaci, al jedino je to misto bilo otvoreno za ljude nasih godina… Ja sam bila pijana, njoj je bija rođendan, i nije me bilo briga za ništa, raspoloženje u totalnom rasulu… Bile su još dvi s nama, totalno ulickane, a ja i ona u crnom izdanju i crnog uma… I pricam ja onako normalno s jednim tipom šta ga znan iz škole… I okrenem glavu na jednu stranu i vidin te dvi kako se uvaljuju nekoj dvojici. Onda okrenem glavu na drugu stranu, a moja naj se zvali s nekim tipom… U tom trenu sam poželila se bacit u more… ne onako utapateljski, jednostavno san s time tila bacit i svoje ideale… Najčešće glupe ideale… Jednom sam djelomično prešla preko njih i nisam požalila, to je s moje strane bilo sasvim dobro, ali ono šta je na kraju ispalo nije moja krivnja… Kako priživit ka idealist u ovakvom svitu kad si neko ko se sa svojih 16 ne baca svakon tipu oko vrata iako bi to tija ali tvoje ono nešto u tebi ti ne da… Kad imaš neki glas u glavi koji ti šapće: “Nije toga vridno, opet ćeš patit i ne tribaš se uopće mučit, sve to isto završi.” Zašto je tako komplicirano bit jednostavan i čeznit samo za jednon stvari: pravin rukama oko vrata?