Da se odma opravdam, obožavam južnjačke naglaske, u Splitu imam dragog prijatelja, piše on meni po splicom, ja njemu čim više zagorskog zagrebačkog i sve pet. Zlobno uživamo u tuđicama, na njegovu radost ili ne (pozdrav, Željac!) svojedobno sam učila talijanski a sluha tolko imam da kontan e, razumiš – da 'e od spiegare nastalo šp'jegat, a kaj znači štufat se – to ne moraš ni znati, štufaš se sega sakega dana i va Splitu i f Zagrebu. Par puti'.

Probijam se kroz šugavi snijeg danas u dućan. Princ oće sokića i salamice, bubek mi je bubani, da ne komentiram kak bi štela... krokač se smuca bez kape naokolo, a duže su mu trepavice (koje su fakat dugačke) od lasih na bulji. No ajd.

Probijem se uz zid na kojem je prije 45 godina osvanul grafit, valjda prvi u Zagrebu – KO TO ČITA TAJ JE VOL, a ispred mene je išel milicajac i zapanjeno stal, čital to, ja sam htela zbrisat nekam, reko bu me uhapsil. Dapače bila sam sigurna da bu me uhapsil. Jugoslavenski odgoj – viš uniformu, mam se useri!
Dakle kraj tog zida i onda nastavim pod nastrešnicu iste zgrade di je nekad bil ulaz u predratni Union. Iz birtije, u nastavku, izlaziju dva lika, tak 30-ak godina. Veli jedan: Em ti sriću, maloprije san ga očistija (gleda si auto, fakat ne znam koja marka, beli od snega), sad ga opet moran čistiti, jebenti Zagreb i sve.

Ja bi pukla, vičem s 10 metara – lipi mladiću, oli bi vi radije da ka se – ma jeste vi iz Splita (ne čekam odgovor) vratite u Split da vas dočeka lipo snig, kako i lani, an? Ma je puno lipo bilo, an?

Lik se okrene, kuži – negdi sam fulala, jasno, pa se zmuca – pa veli – ma nije, ja volim (M!) Zagreb, nije to, znate, snijeg. (IJE!)

Ajde, ajde, ohrabrim se ja, makar nan je grad lipi čisti, gledajte milina jedna, nima smetja, prometa, kako vi onda jebentizagreb???

U zao čas izlazi neki matori, stariji od mene, iz iste birtije i viče – gospođo (čul je jasno samo jebentizagreb) nemojte niš protif Zagreba pripovedati, prosim lepo, ovo je moj grad...

Oču reči da je i moj, ode rista. Ovi dva stoje, vide sranje od situacije (e dobro da sam odrezala šiške nakrivo da bog sačuva - i da sam oprala kosu, u ofucanoj umjetnoj bundi kladim se da sam bila sva šik i fensi, u jedinim cipelama i bez čarapa, morala sam se dojmit momaka, a godine, eh!)

Ništ, mislim, odo ja, ovaj momak malo porumenil veli – a ja saM vaM iz Biograda na moru.

A rekoh – puno mi je daleko, oštia, sve je to fino ka nima sniga.

Čovek me gleda, ne zna jel baba bjesni ili kae, reko ajde momci, zdravi bili...

A – da, veli on, drugi šuti.

E baš mi se isplatilo bokibogme van zajti. Ja se mam sprijatelim s dalomšima, lepi momki, visoki, onak ima ih, nemre se reči. Al snega nevoliju, je pa nemreš sega v živlenju voleti, je tak.

A kad sam bila već za trećim uglom – veli ovaj drugi – oli je to ona rekla – oštia!?!???