U nadi da će mi se blog skoro oformit (jer ću inače morati otvorit novi na tuđem kompu) pišem nastavak onoga od 13. 9. , a što je uopće poslije izljeva bijesa nejasno i meni – tekst mislim. Ipak se još barem - sjećam - kak je bilo taj četvrtak doći na posel i s posla.

Najslađe mi je bilo čitati na zvezdici u tramvaju – Izgradnju ovog tramvaja omogućili su građani grada Zagreba – ili vrlo sličan tekst. Ma super, nisam znala, misla sam šenkali nam kinezi.
A kaj misliš čime smo plaćali - plaćali smo a da nas niko nije pital, jebotetramvaj, kaj nam ne vrate to besplatnom vožnjom, pa bar nakratko, u jednom smjeru recimo, ha?

Alzo: Kćer dobila posel i mora bit tam bogu iza nogu, Remetinec recimo, u pol 7 ujutro, al baš mora, da ne duljim. Posel prek Sca dobiju i tak samo od Allaha pomilovani, pogotovo tu u katoličkoj zemlji. Osim ak imaš veze i to malo jače, niš ne valja u ovoj zemlji, ništa!
Dovuče se tramvajem do Savskog mosta i čeka bus za Botinec. Taj vozi relativno često inače, mada ne trpi red vožnje nikak. I veli pokisnu oni fino, neka raje, evo vide ide bus, skakuću veseli. A on, iskrcal putnike malo prije stanice - i prošel kraj njih ne zaustavljajući se, još im se kesi u brk, i odeeeeeeeeeeeee.

Došel drugi, ona već šaljem sms – ubila bu se ovak i onak i svakak i to. I krenu, ona javlja da bu kasnila, tam di je krenula, mislim drugi dan već kasni. Ali to je ZET, nema tu, takav prevoz nema niko na svetu: krepo glupi bus nasred mosta. Neću pitati točno gdi, ali dakle Jadranskiiiii. I veli feršo – nek izađu. Vani rominja ko kiša od iskara - prava sveta kišica. Ženama zima, drhture, muškarci psuju (nema ni birtije blizu, a i ko radi u pol 7). Neki muški skupio snagu i veli šoferu da nek zove (jebenog) servisera. I ovaj oduševljen svjetlošću ideje, zooove. Dođe daklem (jebeni) serviser i servisira šugavi bus. Al to traje. Pita moje dijete – dobro pa tu prolazi sto autobusnih linija, kaj nemrete nekom mahnuti, ovaj je pod 4 žmige, vidi se u kvaru ko i mi, ma kaj nemre javit nekom da nas pokupi bar do Remetinečke tam one škole di je moja mama plazila (važan podatak za mog auto!biografa, jednom)... Da – ne. Pa zima nam je, mislim znate kaj, onda nek plaćam kartu, čist mi je žal da imam gratis prevoz (ko da serviser zna kaj je gratis) e ne bi vam platila više kartu ma do smrti. A i tak izgleda da ću baš sad i baš tu krepati (ništa dakle od spomenutih briljantnih ideja o samoubojstvu).

15 buseva je prošlo, niko ni da bi, veli samo su putnici buljili u onaj polumrak i mislili – ko zna kaj su mislili, valjda niš.

Serviser majstor, za 20 minuta je kužil neku grešku, ovi su si pomagali onak smrznuti ući u bus (zakaj uglavnom babe plaziju delat tak rano, ah, tema za novi post ak mi uspostave blog at all). Niš, post bez veze: hepi end uz puno uzrujavanja.

U tramvajima, uglavnom nambr 6 ne radi štancalica za karte druga po redu od onog mudonje koji vozi tramvaj i redovno ti pred nosom na stanici zapre vrata. To je nepisani običaj za 14-icu u Zapruđu, e, nemreš fulat. Ma da dođe i polugola fufa kojoj je u trku i cica ispala, taj ne šljivi niš, on se naceri i ide. Peder.
Uredno alzo ulazim u 6icu, (viš kak se neki brojevi poklapaju?) pokušam štancat, ništa, ali imaš ljudi koji ko ludi, kroz gužvu ma do kraja tramvaja, s onim torbuljinama i naprtnjačama, idu po cijenu života do idućeg naranđastog sandučeka da ocvikaju kartu. Pa da ne bi?! Vloviš mesto jer se furaš od Sopota do Trka banana Jelačića u sasvim neljudskim uvjetima, još malo ko oni kinezi u ajfonu, i onda bu došel kontrolor da me prozove zakaj na neispravnom aparatu nisam ostavila 15 ili 10 kuna. Pa da ne bi narod i to trebal sređivati.

Pozlatila se ruka i ostali mu bubrezi na mjestu, onom koji je okolo napisal NE plaćam!