Jebote praznici pa još kad padnu ovak skupa, je, lepo je to – pomisao da buš 4 dana doma, ne znam kaj ću doma, valjda bum silno zašparala kuhajući deci koja se nemaju kam maknuti, pa i deci je vruće, je. Kak da se ne spomenem bivšeg, da je neko drugi bil bivši, imala bih još kuću na moru il bar onu vikendicu na Plešivici... Bi se makli od doma. No i ovak je vruće i nema veze, nadam se da je i njemu.

Tu u sobi na poslu 51 stupanj. Otvoren prozor – centar grada, asfalt se rastapa, ulazi vrućina. (A mene očito pere haiku.)

Nesmeš zatvorit, da te neko ne zakolje. Ljudi su glupi. Koji zrak, kao zrak ulazi, ma ni kisik se ne drži u molekuli O2, pliva pojedinačni O1 po zraku, samostalno, jebatesova.
Otvorile smo vrata od sobe - kao to je stara zgrada debelih zidova (ne židova!) po hodnicima je hladno. Je hladno. Bilo nekad.

Upalila sam vrtilator, danas me nekak sve boli, no super. A vrtilator je glup i samo vrti vrući zrak mesto da ohladi. Kolko dostavnica je zbog njega odletilo po sobi, da ne pričam.

Sve nervozno i naježeno, niko ni sa kim ne spika, jer zna da bu odma rata. Sve zlovoljno i pakosno, čak i oni kaj ni ne znaju kaj to znači.

Pomisao da moraš izaći i jedno tri minute hodat do tramvaja te ubija. Svi znojni i smrdljivi, niš ne pomaže, sve to boso, a kad se diže od stola, kao sandale uredno na nogama, je, kak ne, ono, viš noge natečene, ma užitak jedan.

Pred odlazak doma oni pametni idu u one prostorije pa do lavaboa, peru majce, takve ih oblače, ili moče kosu, ili oboje - i mokri izlaze van, mislim sad znam kaj znači – fen. Vjetar fen.

Ne kaj ti je vruće nego nemreš mislit više...

Kad, ne lezi vraže: Ulazi jedan gospon (šteta kaj nije neki drugi da ga opanjkam, ovo je jedan stvarno gospodin) i moli da se na Sanjin komp presnimi njegov diktat. Sanje nema. Bu Vesna. Kuži da smo nabrijane i veli – bum došel posle, samo polako, znam da je dan težak.

Vesna ne uspijeva. Ne uspijevam ni ja. Ne uspijevamo ni zajedno, vidimo postupak je dobar, komp prepoznaje zadatak al ga odbija. Zovem informatičara, ovak se spikamo:

- Bok, ovde ona iz sobe jedan.
- E, bok soba jedan.
- A kog sam dobila? (Imamo dva informatičara i fakat je teško naučit boje dvaju glasova)
- A kog ste trebali?
- Tebe.
- E pa dobili ste me.
- Aj kad buš došel, ovaj mulec neće snimat. Oš kavu?
- Joj, teta, kad stignem, evo bum brzo. Neću kavu.

Nema ga, zove Vesna.

Bla bla bla – zaboravil je, bu došel.

Evo ga, kak je to presnimil, ni on ne zna, i veli ne pitajte me, metoda slučajnog izbora, kad bu opet ovak nekaj, opet me zovite, vruće mi je, nemrem, bljak, fuj, bok, idem, uuuh...

Onaj gospon, vlasnik diktafona je u međuvremenu bil i jako se ispričal kaj smeta i sad je više i odustal, ja ne znam po toj vrućini takva finoća.

Spremam se doma, vidim Vesna ostaje, valjda sređuje dojmove ili ima tajnu taktiku izlaska. Ona stanuje pod Sljemenom, kaj ona zna kaj je vrućina...

E, Seka, ja bum za 10 minuta išla na wc, veli ona -

Kaaaaj???

Gle, slušaj me, ja bum za 10 minuta išla na WC.

A kak znaš da buš točno za 10 minuta?

Gle, slušaj me, dakle dobro, ajmo ovak: Ako ja budem na WC-u....

Želim ti uspješno obavljenu tekuću problematiku...

Kaj?

Ništ!

Gle, slušaj me: Ako dođe gospodin X po diktafon...

Ti buš dotle piškila.

Ja bum MOŽDA piškila, a ti njemu reci da mu je diktafon u ormaru.

A di sam tu ja u celoj priči?

Ti buš mu rekla da sam ja na WC-u...

I da piškiš.

Hm, Seka, kaj ti zapravo oš reć??

Da ti ideš pišati a da ja idem doma, halooooo!!!!???

Hm, a tak, aha, pa je. Viš, pa je, da, da. Je kaj onda, ajmo ovak, gle... hm..

Znaš kaj Vesna. Lepo ti njemu napiši: Vesna je na zahodu, Seka je u ormaru, a diktafon je otišel doma.

Odlično, veli Vesna, sve napiše, potpiše naravno MENE!!! - i zaljepi za ormar.

Ja sam doma, a za ostale ne znam.