Nema tak nekaj dugo da sam pisala o susedima. Malo tučnjave i to, malo policije, odonda se susecka deca ne deru, ne lupaju u pol jedan ( v noći) s metalnim ili inim predmetima u zid, ne trče, a majka ne viče: ajde, Josipe, puno je sati, moraš ići sine leć ukrevet. Nema više lupanja petama, ma ne, to je sve skup nezamislivo.
Nažalost, nema ni suseda Barte s lijeve strane, a kaj sam isto opisala. Ta mi tišina (čulo se samo ulaženje u stan i da je tu i tam neko živ s druge strane zida) ni ne paše.
Onda sam pisala o prijetećem pismu koje mi je bilo par put ljepljeno na kaslić, da nek idući put svom cucku metnem brnjicu i ne držim ga na haustoru bez povoca.
Halooooooooooooooooo??? - Cucka bum nabavila kad kćer diplomira i zapali van i zaposli se tam negdi bilo gdi, samo ne u hrvackoj.

I tako prijetnje ove ili one vrste, kak cucka nemam ni u planu, to je prošlo, al oni kaj formiraju Vukajliju ili misle da to samo kod njih, ili netko njih prati pa je ovo jutros svanulo na javnoj ploči, oglasnoj, ona Marija Talaja je priča za sebe i ovdje nije bitna, al ja to ne znam sakrit. Uostalom izvješeno je u javnosti pa nije tajna, batesova.

A i nema veze s ovim, al je ovak uslikano, pa ko voli.... Ustvari imam toliko toga prijetećeg napisano na olimpiju, na komp, rukom, same prijetnje, da bi trebalo napisati knjigu s tim prijetnjama. Ovo začudo nije bilo na mom kasliću jer nakon kak je Vlado Ohnutek bacil poni bicikl moje mame u smeće, i kak sam jednom Iveku poklonila gotovo pokojni bicikl moje kćeri, ne gajimo neke ideje da kupimo i četvrti (da, još jedan je nestal za vreme farbanja haustora), pa dvoje sanjkih, pa neke neraspakirane police...