Teta Katarina je od prvih početaka useljivog Trnskog živjela tu, vrata do nas. Gospođa profesor, koja je organizirala naše odlične međususjedske odnose, praktične, s dozom nenametljive topline. Ono neko nekaj treba i tak, tu smo jedni za druge. Mama je na njen poziv sva oduševljena odlazila na kavu jednom mjesečno.

Povremeno sam viđala jednog jako finog mladog gospona koji ju je posjećival i koji je uvek pozdravil i dobila sam objašnjenje da je gospodin nećak tete Štampar, koji je u to vreme bil student. Kaj mi je bilo skroz elegantno i uzvišeno.
Jednom kasnije smo se kratko pospominjale, ne sjećam se razloga, na hodniku, a iz stana je dotrčal predivan, ali zbiljam predivan dečec svojih 4 godine koji me tak radoznalo gledal, ja njega još više (posle sam mu to stoput prepričala), a on je bil sinek tog istog jako finog gospona koji je – tu negdi blizu stanoval s jednom jako finom gospođom, svojom suprugom. Mama je tak s poštovanjem govorila o njima i kak je i cela šira familija strašno fina i kulturna, da mi se maltene strah uvlekel u kosti.

Izuzetno galantna a uvijek nekak svoja, čestitala je rođenje kćeri, s kojom je imenjakinja, a kulminacija je bila kad me oduševljena nazvala kad sam rodila drugo dete, bila je već bolesna i živjela je kod sestre, ovak: Fala vam Seka kaj ste pomladili ovaj naš grozni stari penzićki haustor. Čujte pa to je strašno, glečte, pa svi smo iznad 7 banki, pa ovo pomlađenje je zbiljam famozno! Gešenk dolazi, samo dok se malo oporavim.
Nažalost, nisu se nikad upoznali. Gospođi sestri koja nam je javila da je teta Štampar umrla sam rekla: Ovakve susedu / susede više sigurno nikad nebumo imali.

Tak mi je drago da sam se prevarila:

Nakon izvjesnog vremena doselila obitelj Barta. Decentna Vlasta i onaj medeni dečec koji je u međuvremenu zrasel u momka. Više mu ne govorim da je medeni jer veli – ma daj, suseda (kak smo skup rasli, tak smo na ti, normalno).
A tata Boris je celom Trnskom dal jedan poseban štih. Često su me pitali - kaaaj? Ti stanjuješ kraj Brace?? Dobivala sam na rejtingu. Kaj – kraj Brace - to me zbunjivalo, jer ja sam tak zvala svog brata koji je otišel iz Trnskog još '68. godine. A ovaj Braco, morala sam na kraju prihvatiti da je Braco, je bil toliko poseban da je moja kćer (u najgoroj fazi puberteta i revolta) samoinicijativno odlučila da od sveg susectva bude pozdravljala samo Barte jer su oni jedini normalni u haustoru, inače svi luđaci, ukljujući nas; i da kak oni nikad ne čuju kad se ja drečim na njih a ko zna kaj su sve čuli. I tak vreme ide i:

Boris ju je definitivno šarmiral jedne večeri kad je pušila pred haustorom, počela kiša pa baš ono otužno. Izašel je van i rekel: Dobra večer, kae, stara ne da doma pušiti, ha? Strpi se, bu već popustila, a sad bum si i ja jednu zapalil, ni meni baš nisu doma oduševljeni.

Pa smo si skup razvaljivali vrata kad je ko zalupil a ključ u stanu, jednom njihova, jednom naša, uglavnom naizmjenično. Njegovi duhoviti komentari a conto pameti sviju nas, su neponovljivi, uglavnom nisi razlikoval kompliment od sarkazma.
Ko sused – baš nikad niš nije čul, a dijelil nas je zid, moš mislit; nikad niš nije kompliciral niti se čemu čudil ili bi kaj pital osim - kak ste? Sreli smo se tak jednom, svako sa svojim vlasništvom: on s biciklom ja sa srdžbom do neba, (raznjupale me neke informacije u ranu zoru i tak) - i veli sused Braco: Je kakav bu to dan kad se tak počinje, pa suseda, imate dovoljno godina da znate da je ovo zemlja ljudi s posebnim potrebama, i kretenima koji ju vode.
Odma sam oraspoložena otišla na posel. Htela sam se ispričati za sinoćnje vrlo glasne odgojne metode, veli niš nije čul. Reko Boris nemojte muljati, čulo me se do Superandrije. Njegovi odgovori su uvijek bili diplomatski duhoviti ili duhovito diplomatski. U slastičarni Trnsko (kaj mi zovemo “Kod džezve” - kak je to prozval jedan Trnskaš koji je davno odselil), smo uvijek popričali, nije se moralo nuditi – sednite se, znalo se da se bu stolac dovlekel, tak jedan normalan kulturan dobrosusedski odnos, neponovljivo.

Vremenom sam ispala iz pokrenute spike jer je kćer na 4. godini faksa koji je i Boris završil, tak da u njihove spike oko jezika, oko Azije koju je prošel, običaji, građevine, književnost: sa svojim znanjem samo iz gimnazije i nekog drugog faksa, uglavnom debelo zaboravljenim ne/znanjem, nikak nisam mogla upasti. Ali: kad je videl da mi je muka, rekel je kćeri: Čuj, a da mi u spiku ubacimo i tvoju staru, gle već 20 minuta šuti, viš da žena pati. Pa bi mi se ispričal. Reko sad si sve pokvaril s tom isprikom!

Jedno stoput smo prelazili na Ti, jer je ovisno o raspoloženju, a u kom nije bilo nekih drastičnih odmaka od normale, bilo – ti, a i – vi. Uglavnom smo zaključili da smo užasno stari jer ako smo Barta junior i ja na Ti, da bi bilo vreme da to i mi učinimo. Kaj mi nismo na Ti, znal je pitat, veli kolko pamtim, pa, već nekih 40 godina. E jesmo stari, pardon, ja sam star, ne vi. Padale su priče o djetinjstvu, tu je pak zainteresirano gledala moja kćer koja se ne sjeća igara bez igračkih, da ne velim nateravanja, lovice i skrivača, halo, kaj je pak to. Al se znala nasmijati, pogotovo kad se sused Barta zacenil od smeha – u opisu vlastitih događaja od prije 100 godina - i moral obrisati očale jer su mu se zamaglile od smehovnih suza. Kad se upoznal, to mi je bilo posebno dobro, s mojim prijateljem Borisom, koji je podrijetlom Čeh, a on podrijetlom iz Moravske, opće nisam mogla ubaciti da je moj deda bil Slovak i da smo se zapravo našli tu skup, zahvaljujući sudbini.

Posle jedne teže operacije je tolko toga ispričal na svoj račun i na račun te bolesti te onih koji su “dopustili” da ih više nema, da se nisi mogel suzdržati od smeha. Je veli kaj, on najstariji a još je tu jer ima posla za boga miloga, je pa normalno! A oni si nisu zadali zadatak i pokrepali. Isuse, koji izraz, velim pa kak to tak? Je veli kaj kak, pa čuj, kaj kompliciraš, pa to je tak. A tema baš solidno morbidna. Reko pa kak možete s takvim podacima mahati ko s najboljim vicevima, je veli čuj suseda a kaj bi ti sad od mene. Da se plačem, pa gle još sam tu. Bila je prisutna i Biba koja je sasvim nesuzdržana kad treba smehom razglasiti da je šprehica za stolom sjajno komična, pogotovo kaj je on izvrsno znal opisivati osobne kontakte s mahom političkih faca koje nismo osobno poznavali ali smo dijelili isto mišljenje o njima; i kak im je na lepi način rekel stvari koje nisu tak lepe, ali oni to nisu nikad skužili. Zbiljam je točno sve rekel onog jutra pred haustorom.
I fakat je bio tu, sveprisutan i neopterećujući, koju god si temu povlekel, on je sve znal. Smijem reći da poznam puno ljudi ali jako malo takvih s kojima si mogel sasvim opušteno, i uz provaljenu pobeglu psovku čisto radi kolorita, pričati o svemu.

Ono njegovo bicikliranje kroz grad me “užasavalo” još kad mi je rekel – je vidli smo se na Zrinjcu, i ti bi mogla kupit bicikl i furat se do Zrinjca na posel, aha, ukrali su ti već tri bicikla, viš, dobra isprika, je, je. (Fakat je.)

Neki ljudi odu iz ove Doline suza pa prođu kao informacija. Boris je umro, žalosna sam i zatečena, kak se obično setiš zadnjeg kontakta, evo: Kćer i ja smo pile “posleplacnu” kavu u subotu tjedan prije Uskrsa i sel se k nama, naravno, Kod džezve. Nije htel piti limunadu, da se ne prehladi, ide na neku manju operaciju a veli kave mu je bilo dost. I na poziv prijatelja, sel se na bicikl i otišel negdi kod Velesajma. Prethodno je zračunal minutažu i veli, a ne, još 5 minuta bumo si posedili tu, nebum ja juril zbog nekog fakina. Pa ja sam gospon, a osim toga ovak me ko vas dve taj (pa neki izraz) ne bu slušal.

Imam puno godina i nebum se nikad odselila iz Trnskog. Al da bu mi Braco Barta falil dok me ima, bude.