Nije da se žalim al pun kufer mi je svega. Kakva sam ovih dana imala živciranja s hrvackom administracijom, veli mi Sanjaizsvihpostova – metni to na blog, reko može ak ti sve napišeš kak je bilo (bila je, svaka joj čast, kraj mene, uz mene, doslovce pod ruku) al ako nekaj bude od postizanja mojih vlastitih prava - a za prava mog djeteta s težim poteškoćama u razvoju, mojoj najdražoj munjari, dakle hvala Sanji, ali ipak, i Sanja veli isto, uglavnom mojoj lajavoj jezičini; onoj koju kritiziraju, mojoj dječje iskrenoj lajavosti i s puno nepotrebnih digresija. Ko sad na primjer, jelte.

To tolko, da se pocetim kad bum pisala knjigu, da opišem tu očajnu i gluhu ne/pravdu, administraciju do koje dođeš lažnim predstavljanjem (Zovem iz Sabora RH, dobar dan, lijepo vas molim, gospodin taj i taj treba, ja sam tajnica) – i dobiš telefonski broj koji je zabranjeno zvati, spajati, davati, ma ni naslutiti, još se “rasplačeš”, gospođo, molim vas, trebam poslati pozivnicu, a zaboravila sam kak se gospođa zove.... I dobiš broj neke žene koja bi trebala pod normalno delati svoj posel, majkumustaru! I na kraju se pokaže da je ženska sasvim normalna, ma ja niš to više ne razmem. Valjda se ženska špara, kaj ima logike.

Tolko o jadanju, moje drago stalno čitateljstvo koje neće komentirati na blogu, većina od njih pet me pohvali ili veli – čuj ono zadnje ti je bez veze, al pošto je tvoje, ajd nek ti bude. Ma ja ih sve obožavam. I onog jednog kojeg ne poznam osobno. Obožavam pomanjkanje svakog licemjerja. Al očito u interesu viših ciljeva i borbe za najniži postojeći standard, postupam baš tak. Je kaj, ovo je rwatzka.

Dakle, jutros, moj najsretniji rezultat očajnog braka, da braka, robije, priča meni u tramvaju, rezultat ide na faks, ja na posel:

Mama, zgledaš ko smrt.
Čuj, oš ti ručak danas?
Neću, imam od jučer.
Gle nekaj mi oš reći?
Samo kaj me ti ne slušaš, mama, jebote!
Kćeri! Ja sam stara....
Da, znam, sve kužim. Gle, jučer Ana priča...
Ana stalno priča
Mama jebote, daj slušaj. (đi9oktvjtgbuz.'097gfđžćč...)
Ajde...
Ana ima dva brata, to znaš. Stariji je bil u Afganistanu i nekaj je tam drkal.
Gle, to je mogel i ubosni, otkud su već.
Mama, jebote, ti mene ne slušaš.
Slušam, Anin brat je bil u Afganistanu, a zakaj?
Da me slušaš, bi čula.
Gle miko ovu kokoš kaj ulazi, kaj veliš?
Ne velim niš i ti opće nisi mama za slušanje.
Ak mi sad ne veliš nebum imala kaj staviti na blog /(lažem ko svinja, ovih dana sam takve grozne šokove imala da sam na neviđeno skinula 7 kila, ja koja uvijek mogu jesti, da sam bila na Normabelima od 10 mg i plakala sam, mimo svakog običaja...) No dobro./
Di smo stali. Anin brat je bil u Afganistanu. Dobro. A koji je kurac tam tražil, tam se ženska teško nađe i svi se pederišu.
Neću ti više pričati.
Dakle: Anin brat je bil u nekom umproforu ili tak nekaj, u afganistanu??
Je. (kćer odustaje). Pa su konačno pristojno odsjeli u nekom hotelu da se opereju i to. Pa se osušili i bilo im dosadno. Pa su tražili film neki, daj šta daš. A veli Afganistanac, ima neki ovakvi, drama, onakvi, nešto crnobijeli, ima kaubojski, i to su imali sreću, neki tip nabadal engleski pa im bar tak objasnil.

A oni pitaju – a na kom jeziku, bolan, nemoj mnogo da pričaš, dosadan si brate.

A taj kaj šverca filmove, veli - ima indiski, arapski, iapanski i turski.

Ovi oduševljeni izborom jezika, ma da umreš od sreće, veli ajd mi bosanci, daj turski nekog kurca da razumijemo, bolan, nisu jahali tu bezveze 500 godina.

I uzmu vajldvest film, sa Đonom Vejnom.

I veli Anin brat: Sestro draga, sinhronizacija na turski, s engleskog, majkumustaru, vidiš bona, ulazi Đon Vejn u saluuun, ona vrata, znaš Ana, ona vamo-tamo, i pozdravlja raju u birtiji, ono, Džek, sama pojava mu prijeteća, nemoj da me neko izazove na dvoboj, troboj/nicu, sve sam laf, sve sam glavni, ma ono Đon Vejn izgovara riječ, Ana, majke ti naše Haseme, Đon Vejn sinhronizovan na turski, na ulazu u saloon veli:

Merhaba!