Čim sam vidla ovu sliku odma mi je moje usaljeno srce zatreperilo radošću jedne purgerice i prije svega – Hrvatice. Podsjetilo me na moj divni Zagreb grad (slava, slava Tebi), na ZET i ostale monade (tuđa psovka slabije odjekuje) i uopće, razgalila sam se ko galiot.

Prva predodžba o studentariji mi je bila da je to nešto sasvim otkačeno ali još mlado; jest da je matoro po broju godina (cca 20), al nemreš ih stavit među penziće, prvo moraju završiti faks – rezon prečkolskog deteta. A Ljerka s drugog kata (Selska c.) je upisala faks.
Njena otkačena sestra je skor dohvatila 40 kad je diplomirala, pa je dugo bila mlada; a jer je studirala 11 godina, jer je to onda bilo besplatno, jer je postojao opravdani pojam “vječni student” i bilo je besplatno. Usput, nije se plaćalo. Neki to zovu – besplatno. Besplatno kao gratis.

Dobro, no uglavnom ti isti studenti, ta čudna bića, su napravili, ničim izazvani, pokus – kolko studenata može stati u fiću. E, 25 ih se naguralo. Naravno da nije bilo pretilih studenata jer nije bilo brze hrane niti je često bilo za najesti se do sitosti, ili jesti uopće, uglavnom 25 komada. Meni je to bilo užasno, a mama i brat su rikavali od smeha.

Pa je prošlo neko vreme i dobim, zahvaljujući odurno brzom napretku tehnike i logije ovu sliku. A to sad više nije ni za smijati se (si videl, odma sam bila u pravu, meni je to još odonda užasno). Ovo je naša hrvacka zagrebačka stvarnost. Ustvari ne baš zagrebačka, jer bi 70% putnika – da bi bio Zagreb, bilo starije od 75 godina, imalo rekvizite poput štapova, kolica za plac, bar torbuljine, a i bus bi bil išaran sprejom.

Ne znam koji fizikalni zakon pokriva ovu pojavu guranja u grackom prometalu, al tak se putuje na posel.

To s penzićima. Kad se izlazi (a oni vani), oni moraju prvi ući. Kad se izlazi (a oni unutra), oni moraju prvi izaći ma gdi bili, da ne velim sedili. Potom izlaziju i njihova kolica o kojima se bolje brinu neg o unucima. Na Dolcu kad kupuju stoji se i priča s prodavačem na uglu štanda, a kolica stojiju prek prolaza, ono drito niko nemre niko nikam. (Zbog tih kolica zapravo kasniš na posel, al ko bu ti veroval!?) Reci pak penziću nekaj, prvu ciklu nadohvat ruke buš dobil u glavu, uz par primjedbi na tvoj odgoj (“Lepo te mama odgojila” - zanimljivo, niko ne spominje tatu u toj prastaroj i “finoj” psovki).
Jadni starci, zbiljam tužno. Joj jedva čekam da i ja takva postanem.

E zato sam kužila da je ovo scena iz jednog drugog grada, nema penzića. Al velim, da onom koji licem intimno kontaktira vrata, nacrtaš bradu i brk, džozle i kolica zahaklana u vratima; pa sprejem po busu ispisano nešto poput: BBB / Mamiću, pederčino / HDZ–lopovi, ili ACAB, isti zagrebački prizor, nema greške.

Tak je to molim fino. I da opomenem obćinstvo, mada oni koji nemaju auto to vjerojatno već znaju: da kontrola ne j mislim ne šljivi kaj je gužva, počeli su ulaziti i u ovakve prizore, scene, životne postavke, situacije, kak oš.
Bus, tramvaj, svedno. Tramvaj je ona stvar što može da te zgazi. Pa kad prelaziš, pazi.