Otišli bivši i ja živit na Otok. Misla sam da bu ga nakon užasnih 8 mjeseci u Zagrebu malo ona klima opustila, al niš od toga. Ljudi obično žive u ludoj ljubavi na početku braka, a ja sam tek počela zbrajati kaj sam napravila potpisom u Općini. Al još se nisam snalazila, trebalo mi je dugo, nada umire zadnja. Umrla, hvala bogu, i neka je. Al ovo nije priča baš drito o tome.

E pa tamo, na Otoku:
Vidli smo na jednoj livadi malu crno-belu kozicu zavezanu štrikom za neki grm smrdeljike i pitali ko je gazda.

Pa smo ga našli i hteli kupit kozicu. Veli gazda to nije niš naročito ta koza, to je bezveznjača, za pojesti.

Bivši navalil, oće kozu. I kupili.

Pa ju je premladu dal na udaju i pobacila je. Koza se hofira jednom godišnje i to se treba poštivati i tak sam bila jako žalosna kaj nije dal životinji da ojača. A trebalo je zapravo znati da jarad ne jari jarad, mater pohlepnu i bivšem!

Kozu sam prozvala Kapra. Kapra (capra) na talijanskom znači – koza. Pa su se urođenici čudili kak kozu zovem – koza. Reko to je hrvacka koza i ne zna talijanski. I fakat se odazivala kad si viknul Kapra. Nemreš verovat, ha? Batećuk. Nemreš ju zvati – Cige, asocira, a ni – Gout, hallo???
Kapra nije htela ići kad smo ju vodili na pašu pa ju je bivši naprtil na ramena jebal joj majku i oca (verbalno) i nosil na pašu. Pokojna mama od Adriane se križala svaki put i rekla – jeman 80 godišč i petero san ih rodila i sega son se nagledala vu temu životu, ma da se kozu nosi na plećih za najist ju, to nisen videla još.
I smijala se ko luda, i ja bi, nisam smela od bivšeg.

Kotila je Kapra posle dve godine za redom po kozlića. Kojeg bi pojeli ili prodali.



Viš kak se koze fino udružiju, nađu hladovinu, opće, skroz su živahne i (vrlo) žive dok ih ne pojede, uglavnom homo sapiens. Ovo nije drito na našoj obali, ali vidi se (ne)obilje zelene trave, potočiiiić maaaleniiii, dolinooom (ne)žubori, i opće vidi se da spremaju neku monadu (za ne bit prosti na rwatzkom)...


Kak se koze udruže (za razliku od Hrvata) tak je kad smo nabavili drugu, bijelu kozu, jednu vezival, a druga bi u šumi uvijek bila u vidokrugu oko ove zvezane.

Jedno popodne se čulo užasno meketanje Kapre tak da je selo orilo, čak su neki suseljani prek ograde rekli bivšem – ovo ti ni na dobro ća se jovlja 'vako, potj ti je za vidit da ni čagod zlega. Ne jebe on, valjda on zna. Vratil ju je doma takvu da su joj se pluća vidla, disala je i na nos i prek rebrih na otvorena pluća i falil joj je komad noge kod vimena. Lutali su neki cucki po Otoku i napali ju, ona bila vezana isto tak za neko drvo, i ni mogla zbrisati ko ona druga. I eto to se dogodilo. Nismo znali jel cucak bil besan il ne, i ode bivši po Eru Kazimira da kokne kozu. Veli Kazimir: Slušaj, najlakše ju je zaklat, ali oš ti pojest tu kozu? Da neće. Onda veli pričekaj možda se oporavi, a napravi test jel zaražena.

Koza je tri noći stajala, kad je pokušala legnuti od bolova je tak bolno meketala da je bilo užasno za slušat. Dali smo joj vode i finije trave, kolko toga već tam opće ima, ni slučajno nije jela. Bila je zima 1986/7, al smo ju držali posebno od druge koze, sve nešto ono oko nje, jadna zver, oči joj govore – pomozi mi, ubi me. Znam da je bila ta godina jer sam na užas mog bivšeg nosila naše prvo dijete.
Alzo, koza je četvrto jutro gucnula malo vode. Bila sam sretna do ludila. Oprostila sam joj kaj sam ju jedamput šupila. I Đuro kad je dobre volje, oprosti ti što te tuko. Jebiga, stara donesla englesku ružu drečavo naranđastu, a ona ju pojede, seljača. Uglavnom mazim ja kozicu i pričam joj i naslonim joj onak malaksaloj glavu na svoj trbuh, a moja buduća studentica se taj čas ritne brate, kao - kae stara, oš me zacoprat, nema niš bolje da mi nasloniš na MOJ trbuh, ja sam tu gazda! Kozu ona meni naslanja na MOJ trbuh!

E nebum zaboravila kak se koza trgnula i pogledala me drito u oko – ko da pita – čuj kaj si ti ponorela kaj me ritaš s trbuhom, nije mi dost mog jada?!
Eto ti majčine sudbine, nit valjaš detetu nit valjaš kozi!

Sad si mislim ima li horoskopski podznak moje kćeri veze s kozama da ne velim Jarcima.

Oporavila se Kapra. Mi odustali od borbe s urođenicima i spremamo se natrag za Zagreb. Kapra si negde našla momka i okotila dva kozlića, nekaj lepšeg u životu nisam vidla. Jedan ista ona – crno – bijeli svijet, a drugi boje bijele kave (od Knajpa). Taj Knajp je skakal po štali iz zajebancije (štala je bila napravljena od svega i svačega pa nije bilo ono baš ko špigl ravno) i izvodil marifetluke svakojake vrste, al da kozlić može stajati na 3 kvadratna centimetra na nekom zidu, e, to ne bi verovala da nisam vidla. I onda te gleda s visine i mekekkćeeećććee ko da veli – aj probaj majketi ak moš i ti!

To se nešto posle prodalo i poslali smo onom luđaku Banu u Samobor da to preradi, al nikad niš nije dobro napravil, sve se raspalo. Al je debelo naplatil. Ne samo nama, a takav tip.

Kapru nismo prodali. Bivši ju je na kraju ipak koknul (dete i ja smo se makle od doma, nisam to mogla gledat) i kak se sećal onog zeca, rekel je da to on nebu jel. Međutim, kad se to rastrančiralo i smrznulo više nije bilo ta koza mezimica nego – meso. Kak je škrinja uvijek bila puna jer je on uvijek brinul samo da se ima (a priori da on ima) za jesti, nismo više znali koje je meso – ta koza, koje neka druga.

Kćer koja je u međuvremenu rođena i prvo kaj je suvislo rekla bilo je – Molto bene! – imala je odličan apetit i nas dve smo pojele – meso! - na lešo kuhano. Bivši je prigovaral da samo žderemo i da me zapravo on hrani. Onda sam iz hotela nosila svoj ručak koji je bil dost i preveč za nju i mene, da vidi da me ne hrani on, a kaj mi je fort prigovaral; osim kaj ima preko mene zdravstveno, živi u mojoj kući i obrađuje moju zemlju, hrani stoku kupljenu mojom lovom.

Onda smo se vratili u Zagreb i ja se sjećam vesele Kapre na jedan drugi način. A bivši i tak nikad nije bil veseli. Dvaput se napil ko prasac u 20 godina kaj i nije nekaj za zameriti, al ni onda nije bil veseli! Nije bil veseli ni kad smo one krave imali, joj kaj su Bikovi zajebani (čast iznimkama).

Nemam dara za crtanje, al baš ono nula bodova. Al kak znam nacrtat kozu, to nije normalno. I kad sam pomagala mlađem detetu crtati neku domaću životinju, za školu, nacrtala sam kozu. Iskreno se divio, a šutke i ja... Ali je uvijek ostala bijela. Ko papir. Ko ta druga koza koja je pak u visokoj trudnoći, a nosila ih je tri komada u buši, e, nabila susedovog vučjaka da je letel po onom suhozidu, reko gotov je, a kevkal da se rasplačeš.
A kaj joj se našel na uskom putu, miči se, ide buduća majka!
Vražje su te koze.