Da sam malo spretnija s kompom možda se ne bih bunila kaj se menja blog kao blog.
Da sam malo mlađa ne bih bila malo starija pa mi ne bi smetalo kaj se blog mijenja.
Da mi ovih dana ničim izazvani već treći put nisu promijenili (ne znam tko i čime izazvan, svakako ne trčanjem po srednjoškolskom izgralištu po ovoj vrućini) koncept pošte, za ponoret mi je, ne bih bila razočarana i novim izgledom bloga.
Da koza ima dugi rep sve bi muhe potukla.

Kad je prvi bloger koji je malo drukčije, recimo, pročital nešto moje, odlučio zatvoriti blog, mene je skoro šlak strefil, uputila sam protestnu notu, a neš ti Škorpiju, oni kad odluče. Pa mi nije bilo jasno. Pa mi je sad jasno. Pa je prešel na FB i to više nego uspješno, ali viš ja još nisam za višu fazu. O tviteru i dalje ni ne mislim, kad bu svi na tome, ja bum na marihu..., pardon, ja bum igrala pasijans i fri sel. Ili bum na Miroševcu. U Miru. Hm. Miroševac. Miro Ševac. Koja licemjerna laž. No di smo stali. Al najvjerojatnije bum skupljala flaše po kantama za smeće. Dok me sve jača konkurencija ne zatuče negdi za uglom. Nema veze, imam očito jasnu i snažnu viziju vlastite budućnosti.

Nešto smo se pripretili da bumo prestali blogirati. Mislim da nebu odustajanja u tom broju koji je pripretil, ali da bu se smanjil broj blogera, bude, a možda ni to nije loše.

Kad već kritiziram, mada nisam htjela da to tak zvuči, još: prvo: nemre se svima ugoditi. Drugo, ide se na novo, što ne mora uvijek biti dobro. Treće: nesretno je okvalificirati (sad bi ovo trebalo napraviti kao trajni glagol, hm, okvalififificiravavavati? Kvalificirati? blogove na kul i olmost kul i friške i kak oš, kad se o ukusima ne raspravlja još od starih rimljana (da, da, naravno, zbog toga su izumrli), i upravo kaj imam dosadan (što je opet relativno) blog bez slika i ukrasa, stekla sam krasna poznanstva, jer, vele ne mešam jabuke i kruške. To je jako čudno jer dapače, narežem i onu ćelavu breskvu i polijem z jogurtom, al da, to doma u kuhinji. Da kaj sam htela reći. Da to kaj sam samo pisala (je li ovo prošlo vreme?) privuče pažnju onih kaj žele samo čitati. Pa ste/smo u startu slični. Pa se start vremenom, kao i sa spomenutim blogerom (Škovacera, da neko ne pukne od radoznalosti) pretvori i u prijateljstvo, evo i mi se svako tolko i čujemo i dugo pričamo, a to kaj Split i Zagreb nisu baš u ZET-ovoj domeni (Allahu ekber!), a bit će, mladi smo, skup nemamo ni 200 godina.

Pitala sam se otkud one fore – oš komentirat i ideš strelicom na Komentari, a ta riječ Komentari, se – zbriše! Ideš DŽurDŽA! Jak mi je štos, misla sam da me Bugi blokirala! Pa svi pometali ono za kilometražu odnosno broj posjetilaca. Pa otkud svi, iz kojih zemalja, malo pa će neko staviti i Mars, našli neki tamo vodu. Da su dali Zagorcima da traže, našli bi i vino, a to bi garantiralo život na Marsu i smanjilo troškove daljnjeg istraživanja. Rekla sam i Blogu tamo među inima: Nek se to sve šareni, i nek bude onih koje jedva razmem, nešto što poštujem ali nikad ne čitam (poeziju, od poezije priznajem samo Ježevu kućicu, Jamu i Gavrana), nek je nauke, ja pišem ko da pričam. Doduše ne pišem tom brzinom. I još neki pišu. A neki samo slikaju (zna se ko!!! - ustvari se ne zna ko, ali se zna koji blog). Našla sam ja to sve kak to upucati, ali ne zanima me, ak se oću takmičiti, svakako neću to na ovom terenu, opet, svakom na izbor ko šokcu post, kak je rekla pokojna šokica gospođa Rezika.

Fenomenalni su – kako sad izbjeći kritiku, oni koji maltene opišu kako speći jaje. Mislim kak se neko time oduševljava, ono, novost dana! A komentara oduševljene mase, sve si pomisliš jesi li normalan, zakaj se i ti ne raduješ nečemu kaj je neko napisal a kaj se zna od prije stoljeća sedmog, ne kužim.

Imam ja mog prijatelja genijalca, taj zna sve, ali, veli njegova kćer, čuj, moj ti stari nije za niš nego za biti profesor i predavač. On kad peče jaja, Nadalina mu nije ravna. Mjeri žlicom količinu ulja. Koje zagrijava, srećom ne postoji i mjerač temperature ulja (bar ne kod njih doma). Svako jaje razbije u posebnu zdelicu, da ne bi bilo staro. Količina soli se pažljivo odmjerava i to uvijek istim nožem da ne zezne količinu. Čuj. Dok on speče jaja, ja si naručim pizzu ili odem u grad nekaj pojesti. A jednog dana bu postavil točnu teoriju o nastanku sveta, sveobuhvatnu, neoborivu i jedinstvenu. Tolko o tome, jelte, dakle fenomenalni su mi recepti o ovom ili onom, na primjer o pečenju jaja, pravljenju limunade i slično, to me čak i ne srdi, nekak mi je žal ljudi, ali ako njih to raduje, pa neka. Kak narezati paradajz na salatu, bože moj svi su otkrili kuhanje kao takvo. A dobro, niko me ne sili to čitat.

Ocjena bloga: Nikako ne mislim da sam uvijek olmost kul bloger, jer se do u tančine izneseni događaj dana - istina o učenju rwatzke himne od prije 2 godine nemre usporediti s opisom nedavnog gableca iz Konzuma, ali i tu treba razmeti stvari, preveč je to mase za čitati, ko bi to obavljal. Mada moram reći da ima u kul blogovima nekoliko sasvim beznačajnih stvari koje čak ni ja, koja uvijek imam kaj za reći, nisam mogla ni utješno komentirat.
Sad me smotal jedan smotani noćni leptir. Ja sam ostala smotana a on je ostal mrtav i soba smrdi na nekakvi Raid, bljak. Oće to u 4 u noći. E već je i 5!

Daklem blog bu ostal u novom izdanju, nema opće frke, mada vidim da nas je puno protiv. Izgubila bum kontakt koji sam započela s par finih ljudi, postojeći u Bukmarksu buju nadam se ostali i išli bumo dalje, a u pošti već imam one koji više ne pišu i s kojima se uglavnom čujem i povremeno viđam. U svakom slučaju blogeraju sam zahvalna, u neko vrijeme mi je unaprijedio društveni a i pismeni život. Bilo je i uvreda, normalno, koje su me gadno pogodile (moram priznati da sam vratila, očito starim i postajem zločesta, a ujedno nisam sigurna da su dotični kromanjonci to opće shvatili) ali bože moj, to je taaaako.

Batećuk ovi leptiri noćni su gadno otporni, a i Raid bazdi, osim toga sam jedva obrisala ekran dok sam ganjala zver, ovaj leptir je došel s celom familijom, batećuk.
Zadnjeg sam tresnula leptira s praznom dozom Raida i sad mi je fleka na modemu. Joj kak smrdi, sve mislim da zapalim jednu radi provjetravanja, majketi možda krepam do ujutro, a nisam oporuku napisala. Niš, bum pisala do jutra dok se deca ne zbudiju. Dakle negdi oko 14.30. Ak ne krepam. Fuj. E, pitam se kak bi reagirala marva leteća na parfem iz Turske.

Ha? Si videl, tema za blog. Valjda bi si noćni (crni) leptir (ko se sjeća pjesme, la, la, la, la, laaaa, a svi kao mladi, a?!) alzo još bi si fensi postali, ko i ja kad je mala dofurala parfem iz Izmira, ti boga. Pardon, parfem, ne koloniziranu vodu! Molim fino! Pa kad mi je pričala kak ga je kupila, veli ona tam Turčinu, čuj dobro, fala za čaj, ne neću kebapa više, neću višeeeee jestiii, halo, slušaj me!: bum nekaj kupila, nemoj više skakati oko mene, gle, daj ono tejkitizi, oću nekaj šmensi za staru. Čuj nemre to tak, oću zbiljam nekaj malo skupljega, to je za moju anne u Hrvatistanu, kaj si ti normalni, to mora biti nekaaaaj!
Joj, priča dete: kad je čul da si samohrana anne, a još imaš i sina, boktenemarad: Veli pošpricali su se s tolko parfema za probu da je na kraju uzela ovaj jer je imal lepu jutenu vrećicu za pakung, mesto kutije. U silnim mirisima ni Raid ne bi prepoznala. Pa ju je ta vrećica podsećala na kuruzu. Ne, parfem ne miriši na kuruzu, pardonček, mislim, to je parfem i koštal je tak puno da me sram reći. Al mogu napisati (120 kn je ogromna cifra za njihove pojmove parfema, i nemoj da mi neko negativno komentira, ma osim toga ko bu ovo više i snašel u novom blogu!). Tak, je, a i vrećica je lepa, još i nju čuvam, možda jednom napunim kuruzom, iz zajebancije. Uglavnom dobila je popust na kraju, dakle platila je 120 kn, dalje se ni htel cjenkat, ipak je to dućan, ne pazar, a opet - jer sam ja ipak anne iz Hrvatistana, i samohrana majka, a kćer jelte pa to tako, a o sinu da se i ne govori, još mu nije rekla ni kolko mama ima godina i tak, pa je.

Evo tolko. Ko da se pozdravljam od bloga, u jednom drugom malom razočarenjčeku sam već htela odustat, al mi je rekel jedan dragi bivši bloger: A kaj bum ja onda čital za vreme gableca? Kraj tvojih silnih digresija, treba tebe pratit, ni to lako, kraj tvog bloga provodim aktivni odmor. Ajde, piši dalje, nemoj sad tu nešto.

Pa bumo vidli – su rekli slepi: Al ak bumo vidli, nebumo niš dobili.

E sad zbiljam leptiri iz celog Nju Zagreb Tauna su se nakeljili na moj komp, normalno kad svi pošteni ljudi spavaju, u parku nema svetla i samo ja svetlim s ovim ekranom, oca im jeb, pardonček, pa kak nem psovala, zaletil mi se pod džozle, mislim fakat sad je kraj ljubavi mojoj! Sad idem gledat televiziju jer sumnjam da bum ovo mogla upucati na svoj vlastiti blog. Oyasumi.