Nagovorim Sanjuizsvihpostova i njenu kćer Sandru da s mojom kćeri i zmenom odeju u ZOO. Svi pričaju, joj kak je guba, obnovljeno, inspektorij, insektorij, kak već, otvoren, pa sve imaju i tak, joj obnovili maksimalno.

Plaćam upad. Provalim blagajnici sve fore koje svakodnevno čuje, te popust na našu ukupnu težinu, te kolegica i ja stare i djetinjaste, popust, ha? Niš. Ne? Pa glečte prijateljica mi je munjara, a ni deca nam nisu baš nekaj, popust? Ne? Di se može preplivati? Kod medveda? Ne? Kaj, nema belog medveda, dobro bumo smeđega pofarbali u bijelo, ha, može popust? Jel onaj na ulazu kartodrapec dobro vidi, jel se da zavest, on kao gleda moju Sanju (nju svi muški gledaju i obožavaju a neki bi i još, mislim pozvali na kavu i tak) a nas tri okolo, ha? Bar jednu da pusti? Ništa. Glečte, opće nema puno ljudi, niko nebu čul? Gospođo, pa tak ste simpatični, ha, ono, popust, niš? Gospođo, samo mi nekaj recite: Jel danas iko prošel da ni tražil popust? Nije, hahahaha, aha, dobro. A recite, jesam ja rekla nekaj kaj drugi nisu? - Veli žena, vi ste jedini hteli medveda pofarbati. Ajde, dobro, niste vi krivi, a ni farbu nemamo, evo vam 120 kuna, kaj se više ne deliju one razglednice sa slikama životinja? Isuse, veli žena, pa kad ste vi zadnji put bili u Zoološkom vrtu? A reko jesam, jesam, eto prije pol stoljeća otprilike, a ak bum ne daj bože živa, opet bum nakon 50 godina došla, ovo plaćanje ulaza me financijski dotuklo.

Uglavnom, nakon 120 kn, kaj je Sanja odma preračunala u ćevape s puno luka, njena kćer u blagodati potrebne na dobrom tulumu, moja u broj kutija bijelog malbora a ja u pizza-cut, uđemo u ZOO, pa im smrdiju štakori. Nutrije. Je, velim, a da imaš bundu do poda od nutrijinog krzna ne bi ti se gadilo. Da fuj.

Pa se Sandra skor rasplakala kak su lavovi zatvoreni, pa reko pusti ih i promatraj efekat od tog, neće. A zatvorene i sve te pume, tigrovi i to, medvedi, najviše kod Lava. Velim daj pusti kod lava (dok spava) nek stara uđe u kavez, ona je Lavica, bar im nebu dosadno. Kakav apetit Sanjaizsvihpostova ima, još bu ona pojela lava. Kaj tuguješ pa reko ovo je ZOO, kaj, moraju lavovi biti zatvoreni, niš, nula bodova, depresija na pomolu.

Sanji su se posle pak dopali majmuni, veli odma se prepoznala, ima neki mali ščimpanza kaj je skakal okolo, delal majmuna iz sebe, odma su se skužili, reko čuj baš ste si slični, onak vrckasti. Sanja oduševljena, pa ga zove: mic-mic, reko idemo dalje, doma ima cucka već 20 godina, kak njega tek zove kad majmunu viče mic.

Mojoj kćeri je to sve išlo na živce, da one patke, da bi to trebalo reš speći i kaj ti vrapci kradeju hranu i tak. Ja sam izbezumljeno stala kod papiga i obaveštavam obćinstvo da mi je ovo zbiljam zadnji posjet ZOO-u, vidla sam samo jednu bijelu papigu koja me gledala, iščohala si levo krilo i bulju, još jednom me pogledala i odgegala u hladovinu. Obožavam ptice, papige pogotovo, ništa, razmišljala sam o povratu nofcih. Ni papigice tigrice, ni fišerice, ni kaka-tu, ni Paulie, niš nisam vidla, sve u hladovini, drek!
Vidli smo posle dva-tri pauka, moja kćer je rekla da tu treba Garfielda dofurat sa već sfrkanim Večernjakom da ih pomlati, onda smo vidli neke žohare božem'prosti i zmije. Neka mala zgodna siva zmija ričo u kutu, joj kak je slatka, velim, al nije ni za torbu napravit od nje. Kad neka stara zagrebačka dama, (dama ko i moja pokojna prababa) cca 299 godina – ajde gospođo, probajte.

Mislim zbiljam volim životinje, pa čak i neke ljude, al ko je tebi kaj rekel, ak nemaš smisla za humor batećuk (je, vidli smo i ćuka), ostani doma i maltretiraj tog muža kaj je bar 30 godina mlađi od tebe, nije te sigurno oženil zbog ljepote, ne to nikako, a ni urođenog ti šarma i smisla za humor. Nazvat ću danas ZOO i pitati je li se zmijur'na uvredila i živi li još itko, nakon nevere s tom babom. Svađat se mogu i u ZET-ovom tramvaju, kaj sam plaćala ulaz u ZOO! Uglavnom objasnila sam gospođi da volim velke torbe i da bum čekala da zmija zraste.

Onda nisam iz tog svega onak obeshrabrena, uzrujana, demoralizirala me baba totalka, a bila sam i raščupana, uplakana i očajna, zdvojna, znojna i usmrđena (je, i krokače smo vidli) znala izaći iz te smrdljive građevine gdi se još moralo i šutiti (koma) i nazvala sam ove tri kokoši da dođu po mene, veli Sanja ona neće jer tam smrdi. Pa me kćer zvlekla, veli ne bi - al nema love za kavu.

Sanjaizsvihpostova ko Sanjaizsvihpostova, ne zna otići u birtiju i reći – dajte Seki kavu bez mleka, ak naplaćujete šećer može i bez šećera, ovim kokošima po kuglu sladoleda a meni najmanju kolu na svetu. Neee, sve švepsovi i kava sa svime (ona veli – kak kupuješ ćevape – sa svime, tak i kavu – sa svime, i s lukom!) i spizdi 103 kn, ja sam na glavu opala, reko kolko bi tu tek bilo – i oću nastavit - a ona: NEEEEEE!!!!, nebuš mi sad to pretvarala u pizza-cut, a vas dve čkomite (deca). Al Seka ovo ti je zadnji put da me najebeš da idem gledat zveri. Prvo nisam niš vidla, a ono kaj sam vidla, dopal mi se samo Timon (joj kak je slatki).

I tak zabezeknute kaj kuglica sladoleda košta 7 kn, ostalo više ni ne pamtim, čak je i kelnerica šapnula – joj meni je isto višeput tak neugodno, ali eto (očito neka studentica na privremenom radu u ZOO-u) sedimo i slušamo Sanjuizsvihpostova, ona uvijek ima nekaj za reći. Kad je kooonačno nastala tišina, ja se dignem i velim malo dramatičnije: Isusatiboga, pogleč, pobegla crna pantera!!!

Sandra taj čas u nesvest opala, moja kćer prezrivo gleda u kom smijeru bi to moglo biti, a usput zirka i u moju facu, pozna si mamu. Sanja panično gleda di bi si dete mogla sakriti od pantere i kolko je ta pobjeglica velka i analogno (to mi je ostalo od TV) tome opasna. I pokažem društvu da slobodno šeta primjerak mačjeg roda, po mojoj procjeni star 2-3 mjeseca, skroz crni jelte, ali domaći mačji primjerak, pa nije red, ali ipak je ovo ZOO. Majka navedene pantere je očito imala nekog sumnjičavog ili kak, sumnjivog ljubavnika jer se: nakon crne pantere pojavil tigar (mačka s crtama) a posle toga neki oker mačak pa smo zaključili da bi to mogel biti ris. Eto, eto, zbog toga sam ja platila upad u ZOO 120 kn, da vidim tri domaće mačke i vidim ona dva lava napravljena od cImenta i PItona, tam na ulazu, na kojima su svi živi uvijek snimali svoju decu samo moji starci nisu nama dali dok smo bili mali. Jer da je to nepristojno.
Zadnji put sam išla u Zoološki vrt. Više neću! Nijednu papigu osim one kaj zgleda kaj patka, i ta mi je još zbrisala, ništa, nula bodova, je, na kraju je naživcirani lav zarikal i opće nije zvučalo domaći, ono, mijau. I tak.

Kad smo odlazili onda je neki početnički bend ili je bar tak zvučal, sviral Beatlese a ove kokoši nisu htele ostati malo slušati i sve skup.
Ustvari, najbolje je bilo od svega vidit decu u onim dvema gajbama di vani piše Homo sapiens.