Imala sam jednom papigu Irenu. Ime je dobila po mojoj bivšoj prijateljici (da nabrojim sve bivše prijateljice imala bih solidno brojno jato). Bivša prijateljica se zbog imena nije naljutila nego je rekla: To bu papiga s najljepšim imenom. Irena baš ni zaslužila da ju spominjem, ali papiga je pa bum tak i nastavila.

To je bila svojeglava stvar, ta papiga, a moj tata joj je pjeval neku predratnu (II. svj. rat) pjesmicu pa nije bitna gramatika i papagaj ili papiga: alzo ovak: “Moj papagaj ne jede više jaja, a tvrdoglav je kao slon (zadnje 2 reči refren). On jede sveeeee, kolače medene. On jede sve, pa jošte i marone, al jaja ne, (cvaj mal): Što da radim 's papagaja, on ne jede više jaja, ah taj mali papagaj (cela rečenica se ponavlja)”, ali ovo u zagradi se ne pjeva! C-dur, molim fino.

Irena to ozbiljno shvatila. Nije bila ni tigrica ni niMfa neg fišerica, ili tak nekaj, ona vrsta koju glumi regimenta sličnih papiga utjelovljena u Paulie, kak se tak piše, film gala a ja zaboravila kak se piše. I nije se dala maziti ni dirati punih 5 godina, nije slijetala na prst, samo je gledala na hendek i uglavnom se najbolje osećala starome na bulji ili na karniši. Hodala je tati i hodala po ramenima, levo pa desno, imala je kaj za preći, bilo tate poprilično, grizla mu uha i čupala dlake iz uha, zgodno, viš, odma se dobi slika i kak je tata zgledal. On dlakav, ona pernata, duo za bogove. Ne kužim, on je u to vrijeme još bil u radnom odnosu (kak sam to lepo rekla) i bil je najmanje doma pa je valjda zbog toga bil najdraži. Kad smo ručali dotepla se na stol (nije htela letiti ko ni Paulie nego si čul cap-cap-cap po podu), pa starome uz čehle ili još gore po nogama uzbrdo, tata nije inače bil prosti al joj se setil mamice ak ni duge hlače imal, mislim imal je kratke hlače, a trebalo se popeti, ne?) pa na stol, onda mu je iz juhe izvadila fidelin, montirala si na stol i uredno pojela. Znala se zabuniti pa okrenuti rit u tanjur i od veselja kaj je zvadila fidelin, dodatno starome začiniti juhu, stari je pizdil, ali je stara uvijek kuhala tanjur juhe viška, zlu ne trebalo. A stan je zvonil njenim smehom, brat i ja smo morali čkomiti.

Kak je to bilo pradavno doba, država je izdala obveznice Federacije. Irena je uredno isperfofirala papir (karton, al priznali su nam ostatak koji smo odmah unovčili dok sve zver ni uništila!) i napravila gnjezdo. Vila, kaj gnijezdo. Kaj ni mogla karton od kutije za cipele uzeti za građevni materijal, neš DžurDŽa, obveznice Federacije. Naslagala si nekak ober repa nekoliko tih papirića širine ca 5 mm i slagala gnezdo. Nismo znali da bu to gnezdo dok nije snela jaje! Kokoš! Snela 7 jaja, mućkih, bilo je ideja da joj kupimo Irenčeka ili Igora ili Pjotra, ali još jedno čudovište doma, niš.

Zgrizla je okvir jedne predivne prastare slike, ulje na platnu, divota, a kaj je mama dobila od neke grofice iz Sarajeva, zgrizla je štok od vrata, komad korica Elemente latine (učena papiga, nema kaj) i onda tvrdoglavo sedela na jajima glupača glupa, kad je vidla da mućkovi ne daju znakove života usprskos preturanju i grijanju, nastavila je hodati po tati, a jaja smo hitili. Počeli smo ju učiti letiti. Brat i ja smo mahali s partvišem i ganjali ju po stanu! Glupača, kak je bila bez kondicije (ko je tu zapravo glup, aj da ne petljam) opala je u goveđu juhu, od prve, neobranu juhu, onak turbo masnu, srećom ni bila kipuća, juha, ne papiga, jasno i taj je mjesec dana smrdela jadna, ne znaš ko je bil više očajan, onda smo ju odlučili oprati sapunom, pa je starom probušila kljunom nokat, nisam znala da papiga može tolko matera imati kolko joj je tata nabrojal. Onda joj je kljunčugu držal sastrane i sapunal ju, pa ga je samo grebla, tu sam saznala da ima i ostale rodbine, na kraju se prestala boriti, ali sad više nisi znal jel smrdi sapun, papiga ili goveđa juha. Bljak! Ničim izazvana, čim je počela ponovno mirišati ko ptica, opala je u Kneippovu belu kavu i stara si je počela lasi čupati, a neko je konstatiral da je jedan ćelavi u kući dosta (stari počel ćelaviti, pa se papigi sklizalo!) i ak neko treba dodatno biti ćelav da to nebu naša mama nego papiga. A bilo je smešno, tata je češljal kosu onak na otraga, ko drug Tito, pa kad se kokoš poskliznula, onda mu je pramen visil prek uha, a nesmeš se smijati, stari bil zajeban! Onda su svi pričali onaj imbecilni vic o ćelavoj papigi, to mi se ne ponavlja, glup je.

Jednog se dana papiga Irena naglo odlučila pripitomiti. Ja učim Teoriju tržišta i cijena, a ona dođe, hiti mi šalabahtere jedan po jedan na pod, pa gleda onak sastrane sa stola rezultat, ono kak pada koji papirić, i kad je sve pohitala onda se namesti pred mene i nakrivi glavu da ju češkam. Tak, najedamput, ničim izazvana. Reinkarnacija nekog gadnog lenog maharadže ili šta već, živa koma. Pa je na moru (normalno da je išla s nama) izašla iz gajbe, stari ju lovil po otoku, moš misliti, posle stal na vagu i zmeril 2,5 kile manje. Svoje, ne papigine, pa ni papiga carski pingvin!

Kad smo ju konačno doveli u nekakav red, poklonili smo ju Steli. Stela je već imala papigicu tigricu, Kikija, di bu Kiki konkuriral ovom zlu. Pa jadnik pal u drugi plan. A ova gadura jedan dan opet zbrisala i Kiki došel na svoje. Nije bilo interneta, ni Plavog oglasnika, ljepili su svi čemerni i očajni plakate po drveću u Dubravi, po kandelabrima, po kućama, kraj osmrtnica, po dućanima (nije se radilo nedjeljom), traži se papiga takva i takva, a ja sam ih utješila, taktična ko uvijek: Čuj, da ja naiđem na tak pitomu i bezobraznu papigu, ni ja ti ju ne bi vratila. Vjerojatno su mi još danas zahvalni za utjehu. Nosila se mjesecima crnina. Očaj je vladal u kući. Papigu nisu nikad dobili natrag, možda je zaklala kakvu mačku pa se bojala duge ruke zakona, uglavnom čujem da je promet papigama drastično pal u Zagrebu od te godine, a gajbu su hitili jer su svako jutro na posel išli natečeni od plača.

P.S. Mrzim kad neko piše o svom kućnom ljubimcu. Svak ima istu imbecilnu priču. Silne pameti i ljubavi, baš od tog nekog kućnog ljubimca. Al kad mi naiđu rijetki gosti, prvo pitaju kaj je s tim štokom od vrata i zakaj je okvir slike fališan, vidi se da je original, ali kaj se dogodilo s levim gornjim vuglecom. Pa kad velim da je to napravila papiga, proglase me totalnim kretenom i zabranjuju svako daljnje objašnjavanje, još malo pa i na vlastitom mi blogu. Sad bum ovo distribuirala svima koji su me to pitali i da završimo priču. Ak je čudovište još živo i neko ga/ju nađe, molim da mi se ne vraća, zahvaljujem.