Imam više košarica, lažem ko svinja. Ali jedna košarica je guba. A do nje sam došla ovak: (nasljeđivanjem). Sve bez sudskih pristojbi.

Mama Melanija se rodila bez veze (osim kaj je baka skoro riknula ko pri svakom porodu), a Melanija je trebala biti muško pa zajebala stvar. Ali ju je njen tata posle tak zavolil, ko da je njegova (moš mislit da je bilo sumnje, ne bi baba posle ni sedit mogla a kamo li rađat, bila bi pokojna). E, trebala je vmreti, mala Melanija, bila za niš, kenjala (moš misliti pampersica 1921., na izbor) bljuvala, kopnila. I ode njen tata, a moj deda, u birtiju di je inače pil na veresiju. I veli, birtašu, čuj, daj mi litru rakije, eno mi se žena porodila, ni ona ni dijete nisu dobro, pa da mi žena ostane, ima još da rađa (“Rađaćeš dok nerodiš muško”!). Ne da birtijaš, diš davat ženi rakiju, ovaj već dužan ko Hrvacka (to se doduše onda još ni znalo), a rodila dite a ne muško, e kad se deda Milivoj rasplako, ovaj mu se setil mame i dal mu, biće da je i on zajebo doma i napravil kakvo žensko čeljade, pa da se opravda pred onim gore.

I pričala kasnije baba Natalija, jebate sve neka gospodska imena, a ja – Seka!, i dali malo rakije babinjači, kad ovo nejače (bože što mi idu strani jezici, ovo mi je ko Kasno Marko na Kosovo stiže, svi junaci i taaako), i dakle, bebi zamirisala rakija, prava rakija, lijek brate!, nije to bila brlja iz Šibenika, svaka čast Šibeniku, ali brate, sve manje vinograda, sve više vina i rakijet'ne. I mala Melanija pružila ruke, ne da mati, kud ćeš djetetu rakije davati, ni sisat neće. Veli Milivoj, Natalija, i tako bu umrla, daj djetetu. I dijete se fino nacicalo rakije i spavalo dva dana, kak se zbudila potražila maminu dudu i posle proživila život koji nije bil niš naročito, ali eto, tak je bilo suđeno. To sve za početak košare, jer da se mama Melanija nije nacicala rakijet'ne, ni košarice – naja.

I tak zrasla beba u lepu curicu, a stari Milivoj bil jako ponosan kaj je na potiljku imala dve one zvezde iz kojih se kosa dijeli u kružno po glavi, ono kaj mene zapravo posjeća na točku u koju mora snajperist ciljati da te upuca namrtvo. A bila plava curica, a oko smeđe pa slična tati, pa se tata ponosio, ako i je žensko, al fina curica i tako oni na vašar, da je velim buvlju pijacu. Kad maloj ispalo oko na jednu košaricu. Nesme starome reći. Al se košarkaš (taj kaj je prodaval košare) kužil u željno oko, veli, deder Milivoj, vidi, 'ćer oće plakati, gleda korpicu, kupi detetu. Ideš, da raskoši, kojih crnih 3 dinara, jesi ti pri sebi. Veli korporaš, prodaje korpe, mislim, ne? - trgovac, ideš buraz, Bog će te kazniti, dijete ti pati, pa majketi, evo ti prodam košaricu za 2 dinara, pa nije badava baba radila. Ma nema jebene šanse, čovječe, tu se oni posvađali, bi se i tukli da nije bilo djeteta, košarkaš popizdi i veli e nisi joj otac ako ne kupiš ditetu za jedan dinar ti prodam, nisi čo'ek!

Kupil Milivoj Melaniji košaricu. Za dinar, jasno. A mala obnevidela. Tri dana govorila nije, buljila u košaricu, ni jela ni pila ni zraka udisala. Prva (po svoj prilici i zadnja!) igračka u njenom životu. Pa prava. Pa pletena. Pa je to braco prošlo i Drugi svjecki rat, pa i Domovinski, stara bila ilegalka u Zagrebu, u neko doba noći furala letke naokolo, reko da nisi u toj košarici (promjer ako je 20 cm, reko teška vremena, papir skup, možda jesu bili mali leTci). Evo ima 11 godina da je Melanija umrla, a ja u toj istoj košarici držim kvačice. Za veš. Jest da se odlomil komadić na dnu, ko zna kaj smo buraz i ja radili iz te košarice, ali nema, korpa živa, nem' da omane. Kad se sjetim kolko sam košarica kupila staroj za rajsnedle, za gumbe, pa ona kupila onu velku košaru za veš, kaj je bila potfutrana s nekim materijalom na rožice, al sve se raspalo osim te košarice. I jedne za veš kaj ju je kupila od putujućeg košarkaša u Selskoj, a u kojoj sam ja spavala dok nisu prokužili da sam krenula u školu i da sam duža od 52 centimetra pa trebam krevet.

Sve se pitam jel vrba drukčije rasla u to neko doba? Kak se ta košarica ljudi moji iz 1924. još nije raspala, evo bila i u dva rata, a ono, jest da je za peMziju, al još živa. Ne znam, čudno to meni sve skup! Volšebno, brate!