Organizirani nered kojim ja živim je moja stvar i oni koji me osobno poznaju (a da me uz to malo i vole) to prihvaćaju. Konkretno, ovaj naslov je trebao ići poslije onog o odlasku u bolnicu Sveti Duh, ali opet, na blogu je pa tak, sve ipak tu. Neuredno organizirano.

Dakle, idem ja onaj dan iz bolnice i idem doma, i pređem Ilicu, ne vidim nikakvu stanicu od busa, idem dalje, reko kad sam već tu, da vidim jel Selska 30 još na mjestu, pa posle Selske, kod Zagorske se sećam neke busne stanice kod “Blata”. Al kod “Blata” ću gledat lijevo da ne mislim na Blato n/K - da ne mislim na svekrvu koja nije pobacila na vrijeme pa mi rodila muža. Neko mora biti kriv, zakaj bi to bila ja. Bila sam sve kriva 20 godina, dosta više! I taman mi Bešlić na uvce zapeva (mp3) - ..čuda da se deseee pa Miljacka mostove odnese.... tebi dooooć, da ne mogu Ilicom ti proooć - i dođem fino pred Selsku broj 30.

I pado' ja brate u sevdah, onaj naš, bosanski (za generaciju od prije Krista). Kad je sevdah, bosanci glavni, kak buš rekel sevdah na hrvackom. A i inače kad vidim il čujem Kemu, ja se izgubim, pa Miki u Jel me neko i to, nema brate, pa bila jednom u Zen'ci, dočekali me ko agu. Dobro, i taj sevdah vam je braćo po b(l)ogu i po stričevima, turska riječ, a dolazi od riječi ljubav što će reći sevgi, al to je majčinska ljubav, ovaj balkanski narod sve okrene, mislim – prilagodi, a ašk je ljubav ono za ašikovanje, e, sve znam, doduše samo teoriju, ode praksa, ak je ikad i bila.

I tako vidim staro dvorište gdje sam prohodala*, nova ograda s ceste, do pol od betona, gore neke šipke, pa sve na hendek. Nema više stare (šjore Kate) oću reći - kovane željezne ograde, ručni rad, a kaj su vrata škripala, jebate, nema tog alarma koji bi bolje budil gospona Marka s prvog kata ko to kad se Mica Trofrtaljka u gluvo doba noći vraćala sa, je li – fizičkih aktivnosti. Fort su bili po sudu zbog toga, neš ti razloga, da ona njega kasno kad se vraća, je li, budi, jer se kurva. Ma starac bio jalan. Kad je umro jadan i sam, veli ova, bum mu otišla na sprovod samo da vidim jesu ga zbiljam pokopali! Usred dvorišta neko zacvikal živu ogradu, uredno, sve pet, kraj ograde – šekret za cucke. Ideš DžurDŽa! Onakva kanta za cuckove drekove ko na Zrinjcu, sam kaj na Zrinjcu to niko ne doživljava, najmanje cucki i vlasnici. Pa sve to na sredini dvorišta koje je veliko, i neki Ford moje godište (pitam se kolki mu je tlak). Sastrane nova ograda, nije onaj pravi trešnjevački plot od daskih sa špicom uvrh, nova ograda, ono, tam di je bil gospon Budimlić automehaničar, koji ne znam od čeg je živel onda, koji auti, koji bakrači, 20 autih nije bilo u Zagrebu, a koje smo prezime tada izgovarali Budlimić, tak je bilo lakše. On je svaki drugi dan zavarival moj tricikl. A s Budlimićevim se sinom Dragecom buraz igral u jednoj od mojih priča. A i inače su se igrali, mislim, ne samo u toj priči. Pa se sjetim kak se mama užasavala kak su današnja deca pametna (1950 i neke!), a jer je buraz došel doma i jako se smijal i vikal: Mama, Budimlići slaviju 8 godina braka, a Dragec ima 10 godina. Jasno da ja opet nisam niš kužila, ali je zato mama i vikala je na buraza kak je tak prosti, nek se stiša. Ne kužim kaj je prosto kad slaviš godišnjicu braka!

Tam je sad auto tapetar, sve elegantno, uredno, fuj! Bez topline, prolitog ulja za motore, kopriva uz ogradu i šarma!Liftoh je još otvoren na mojoj (bivšoj) zgradi. Na prvom katu gdi je stanoval striček Marko i teta Anđelka, tam sedi lik tak stari konj ko ja, kompletno oblečen, s kapom na glavi, puši, sjećam se tog stana, tam bi se i beli medved smrznul, priča s nekim, čovek, ne medved, taj stan bolje poznam od pred 40 i kusur godina neg svoju špilju di sad živim. Sećam se kad se brat spuštal prek ograde u lifthof jer je Ferdo videl broš na dnu lifthofa, (za neupućene, to je izraz za neki prostor gdi je kao trebal jednom biti lift, da se gradilo po nečijem imbecilnom planu, jer da stvarno jest došel lift, čemu bi zapravo služili prozori i otkud bi svjetlo dolazilo u stanove, i tak je ostalo samo tako i sa željeznom ogradom da neko ne upadne u otvor koji je dosezao do podruma, kat ispod razizemlja, jeltak). I da, Ferdo je videl broš na dnu, a ja navek malo čorava (imam veliju lepe oči i kad se namažem čist je zgodno, ako zanemariš ostatak ja sam komad i pol!) vidla nekaj drugo, misla isto broš. Kad se ustanovilo da je moje komad žice, a Ferdov broš, buraz popustil, Ferdo otišel plačući doma, ja sam htela broš, a on je mogel dobiti žicu i to u boji, tri boje, seljak jedan, al ni htel. A buraz popustil, ne da sestru. Još imam taj broš. Železo, niš, a obrubljeno to železo oko nekog stakla crnog, onog za prstenje, s istaknutim ženskim profilom, niš, drek, ali bilo je bitno da sam ja pobijedila. Tada.

Sada stojim ja u dvorištu ko tuka, osjećam da nema nigde žive duše, onaj s kapom me ne vidi od nekog nazovi drveta, reko idem na vrata. Pogledam prezimena. Naravno sve novo, mislim novo, nije ono Kobal, Bašić, Dražić, Strineka, Paić, Kovač, nađem Kirin, setim se na Davora iz Trnskog, pa Mihaljević,setim se na Zdenka s Kvatrića, pa vidim desno od ulaza radni prostor, ali - nema gospona Žica. Gospon Žic je bil velki gospon, jebate, on nam je šuze popravljal. Mama je uvijek žalila kaj je morala prekinuti gimnaziju radi siromaštva i završila za šnajdericu, doduše vrsnu, ali šnajdericu, da je onda trebala završiti za cipelara, veli tak. Taj Žic je zarađival, a popravljal nam cipele na veresiju, uvijek nasmijan, suh ko treska, kod njega je tak mirišalo na kožu i pastu za cipele (čudno, kaj ne?). Levo od ulaza je bil dućan, bok i bogme ak se sećam kaj je sad tam, a još levije je trafika! Boktenemarad! Prava trafika. Ugrađena trafika, u zgradi. U njoj je kad sam imala 4 godine radila jedna jaaako simpatična teta s grozno isturenim zubima, tak jako isturenima da sam ja misla da se ona zajebava pa sam ju to i pitala, pa se ona razvalila smijati i rekla da je to tak i nije zajebancija, a mama me doma špotala. Gospođa se zvala teta Trafika. Tome su se isto svi smijali, čak i moja stara, a meni je to bilo bezobrazno. Kaj je tu smešno? Tam sam išla tati po Primorku bez filtera, komada 8, i uvijek sam bar jednu potrgala jer sam stiskala u ruci bojeći se da koju ne zgubim. Onda sam vidla cigaršpic,na pultu pod staklom, neki mali, kaj sam ja znala kaj to je, ali od drveta, pa mi je teta Trafika rekla da je to cigaršpic, a mama se posle 30 godina praf za praf rasplakala kad je shvatila kolko sam to želila. Nije bilo skupo ali je bilo nepotrebno, bože, jesam li ikad posle tako jako nekaj želila? A to za igru, pa bila bih glavna njuška u cijeloj Selskoj, eh! Skupljali smo prazne kutije od Primorke (kad je stari plaću dobil kupovala se cela kutija) i nutra smo držali štapiće od bagrema (prije smo potrgali lišće uz popratni tekst – voli – ne voli) i fingirali da dimimo, sjedeći na grani te iste agacije, što višlje to bolje, da te starci ne vide, jer nisi smel ni igrati se pušenja, odma po guzici: ak glumiš da pušiš cigaretu, opasno je, to pređe u naviku i kasnije prodimiš! Muko moja, koji odgoj. A nisam imala cigaršpic, život bih tada dala da sam to mogla imati! Koštalo dinar, bogactvo! Mislim, svaka igračka, i medo kaj sam ga nekidan hitila, kaj mi je stari kupil prije 1430 godina, je više koštal, al ovo je bilo pitanje života i smrti, i dobila ja – nula!

U dućan sam išla, pričala stara, prvi put s 2,5 godine i rekla sam: D..dan! Mojim jednu sodu kabonu. Veli stara sve je čekala da se dogodi osim da se vratim sa sodom bikarbonom. Bar me mogla nagraditi sa cigaršpicom, samo me ljubila.

Mislim stani braco, Selska 30 je tam di je onaj podvožnjak za aute sada, a onomad Ferdo i ja smo ko kreteni čekali da prođe UOPĆE auto. Stojim pred zgradom i gledam, ista ulazna vrata, isto tamno, puno drvo, kladim se da ga nijednom nisu prefarbali, ona ista vrata kroz koja sam ja izašla s mamom i ušla u fićeka u onoj stašnoj plavoj kiklji s belim točkama, a oko nas je bila tišina, nešto vjetra i miris proljeća. Tak sam danas bila nostalgična i usporena da me i stara rolšuha mogla pregaziti. Kaj ti je droga. Droga mirisa djetinjstva. Misla sam na brata, nisam ga vidjela 24 godine već, a oboje živi i zdravi, ak zanemarimo tlak, misla sam na puno dvorište dece.. - sve me podsjetilo kak je to nekad Selska bila teška periferija nekak u vrijeme kad je nastala pjesma Potraži me u predgrađu. Pa Hegedušićeva – Mi stanovnici jednog drugog grada. Stvarno se puštao radio jače kada se preglasno plakalo, ili je pijani Beranek tukel svoju ženu, a mi imali prvi radio u dvorištu pa su nedjeljom muški slušali tekmu, stari iznesel radio na dvorište, to se “produživačke žnore” tražile, svaku nedjelju isti ritual, muški se skupili, čak i oni gluhi kaj nisu boga jokinoga čuli i deca su morala biti kuš! Pa razvlečeni štrik podboltan s kolcima na kojima je nekad visila posteljina kaj su babe rifljale satima s onim groznim sapunom, (“bijele zastave od svježe opranog veša”) a iza kojih plahtih smo se mi skrivali i obavezno nekaj zrušili ili zmazali na njihov užas i jad.

Ali, drugi su sad mirisi, sve je sad izgledalo nekako manje, nije bilo naslaganih drva za zimu teta Dražić je uvijek imala drva pa smo mislili da to ona zbog nas drži da se možemo igrati skrivača, onak posložena drva na šrek. Nema ni peseka koji se zval Ledo i jednom me ugriznul za ruku, pas mu mater. A volil je jesti cušpajz od poriluka (bez mesa, jasno) i nikad nije imal problema sa analnim žlezdama jer se to tada nije znalo! Mogla sam ući s dvorišne strane u zgradu, ali čemu, ne mogu vratiti djetinjstvo. Da mogu vratila bih djetinjstvo svojoj djeci i puuuuuno toga promijenila, prvo bih uvela smijeh pod obavezno, a tatu bih im napustila kak sam prvi put namjeravala, kad sam bila trudna 6 mjeseci s prvim detetom i bila gladna ko pas jer mi jesti nije dao, da ne dobim na kilaži, a ako ne tada, onda s drugim djetetom kad je imalo dva mjeseca.

Sve u svemu, imam previše godina i iskustva iza sebe da me sruši nekaj kaj sam sama odlučila pogledati, hvala ZET-u (rodbinu mu i to) kaj ne znaš nikad gdi je stanica, a kad saznaš, onda ju premestiju, čini ti se baš pred tobom. Sve nekaj u dvorištu promijenjeno i shvatljivo, ta ograda pa ona ograda pa živica posred dvorišta, pa novi stanari, ali nekaj fali. Kak kužim prije nego je izgovoreno ili tek nakon dve ćuke, dođem doma, i skužim (taman prošle 2 ćuke) NEMA ŠLJIVE!!!!!!

Kako pjeva Slavonac: Uzmite mi i kuću i njivu, samo trešnju ostavite staru...
A oni odrezali moju šljivu! Šljivu su odrezali, onu istu s koje sam skočila pa me Ledo ugrizel jer se splašil. Onu naherenu šljivu na koju smo se Ljerka, Ferdo i ja penjali, mladu šljivu, pod našim teretom ni nije mogla rasti uspravno, a koju je zasadil striček Marko s prvog kata i koja nikad nije imala zrele plodove jer smo mi pojeli zelene šljive i napili se vode i niko ni sraćku dobil.

Mama je znala iznesti stolac, sjećam se, bijeli, od punog drveta, bez naslona, pa je brat iznesel i drugi i onda bi koja susjeda došla i pričala s mamom dok je ona šivala na ruku jer stara Singerica (još ju imam, ona sa željeznom bazom) nije imala puno opcija za štepanje. Pa mi priča mama kak sam prohodala, od nje krenula do te šljive, tam se okrenula i opet prema mami. Ona je, jasno, svaki put morala ostaviti posel sastrane jer se bojala da se ne napiknem na iglu a ja sam tražila pohvalu i podršku, i okret, natrag šljivi, grli šljivu, okret, natrag, grli mamu. Kolegica s treće godine je isto sama prohodala, imala je 11 mjeseci i tri dana, digla se s poda, i uza zid k nama u kuhinju, navijali smo a ona se mučila, do suza, i tu i tam rekla - eh, tata, mammm, eh, ali izgurala, bacila se obožavanom (sada bivšem) ocu u krilo, iscrpljena ali sretna, to se zovu veliki koraci. I tako, odrekla se oca i on nje, a meni mamu im jebem, posjekli šljivu sve bez obostranog odricanja! Neću više ići obnavljati uspomene, niš bez šljive. Gorko je i bez živog oca biti bez oca, što jest – jest, a šljivu moš zasadit negdi drugdi, ali šarm jednog drveta je nenadoknadiv, evo japanci se drvetu naklone i ispričaju prije nego ga posjeku.

Moj šef na poslu, šarmer s pokrićem i teško spadalo, puno godina kasnije, uđe u sobu veli meni: ti si jedna stvarno dobra cura, znaš Seka. A moram ti ja nešto u povjerenju reći: Jebeš ti Seka, život bez pičke i rakije (mislil je na šljivu - brlju, ne?). I ode u direktoru u sobu, a ja ostala u šoku, kod mene doma se nije tak govorilo. Kad, vraća se moj Mirko, i veli: E, draga, ono s pičkom, znaš, to se ne odnosi na tebe!

Zato je dvorište iz mog djetinjstva, bez šljive, zna se kaj!