Alzo daklem dok smo još ko pristojni zagrepčanci stanovali u Selskoj, makar je to onda bila periferija ali niko zbog toga nije po nama hračkal, živeli smo u Selskoj. U zagarebakoj Selskoj, nije teško, ko ne kuži, magarac. Tam gdi je sad onaj odurni podvožnjak. (U dvorištu, vidim nekidan mopasan /za one kojima je svedno jel mopasan il anpasan/ gdi smo se igrali s kutijama od tatinih cigareta, grančicama od aGacije, starim kantama od farbe, nikla kuća. Ima kuća katnica. Fuj. Užas.) Jako je važno napomenuti da smo Ljerka, Ferdo i ja uporno hteli vodom razrijediti ostatke farbe u limenki i da sam odonda zamrzila kemiju i zapamtila ko vlastito ime: organsko otapalo. Jebote, mučili smo se danima i brijali štapovima raznih vrsta da se farba otopi, misli smo da to ovisi o drvetu, a ono niš. A kaj je najgore, Boris i moj buraz su dobili poklopce od kantica pa su jurili po dvorištu i krckali s tim poklopcima, prethodno ih jasno, malo nakrivili tak da su i pucketale, i vikali brrmm, brrrrrrrrrm, furali trke, a moja mala generacija je bila jalna. Onda smo igrali s grančicama od aKacije raznorazne igre, kao pušili smo cigarete (ja sam bila glavna faca, kad je stari dobil plaću onda nisam išla u trafiku po 8 cigareta u masnom papiru, (normalno da ih je pol popucalo do doma jer sam stiskala da koju ne zgubim!) nego sam kupila cijelu kutiju Primorke bez filtera, naravno, i bila sam glavna faca. Sad vidim da ovo sve ne odgovara naslovu ali je istina. Da, najbolja fora je bila kaj smo Ferdo i ja znali stajati na cesti i čekati da prođe auto. To se događalo u intervalima od 10 do 20 minuta, i onda smo se zgražali kad je auto vozila "baba", a jednom je prošla opatica u crnoj Julki karavan, čovječe, to smo prepričavali mjesecima. I čudili smo se kak se samo mi čudimo, a niko nam niš ni htel objasniti. Opatica je da se moli a ne da fura Julku, kaj to nema logike za 3 i 4-godišnjake. A stalno su nam govorili nek nedemo na cestu da na s auto ne zgazi. Koji auto, jebote!

Stara mi je bila ambiciozna Škorpija i u nemogućim počecima standardiziranja zemlje u to - ono poratno - doba upisala engleski. Buraz joj je stjecajem okolnosti završil u Engleskoj, i ona veli - you never know, i upiše žena tečaj. Zapravo veli da je to bil manji razlog, bilo joj je užasno da kak neko može pisati l-i-g-h-t i to čitati lajt. I tak, stara upisala engleski, navečer, kak smo živjeli u garsonjeri, da se ne ponavljam, uvijek sam morala spavati s nekim, ovaj put sam pripala tati, što mi je bilo zgodno jer je bil veeeliki tata i uvijek je bio topli, a kak smo se grijali na drva, noću bi se smrzli jer je stan bil na uglu, ono nema grijanja ni sastrane i to. I, veli stari burazu, koji je već ležao, mogel je imati 12 godina, sitnica u to vrijeme ko moj sin sada. Uglavnom, veli stari, napravi mami krevet. Veli buraz, ma daaaaj, tata, tak sama se namestil ja bi čoril. Stari diže ton veli ustani iz kreveta i napravi materi krevet. (UBIO ME GROM, SJEĆAM SE KO JUTROS - DRAMATIČNO - M A T E R I). Buraz bi - ne bi. Stari se sedne u krevetu, buraz ko raketa iz svog, i veli, ljudi sjećam se ko maloprije: nevini dječji osmjeh, pokušaj da se dokaže, ono, gleda staroga i veli, aj, dobro, dobro, al već bu tebi krivo, kad je stari ustal i dograbil partviš, onaj starinski, od punog drveta, kad ga je udaril jednom, dvaput, ja samo znam da sam se pokrila prek glave i da li šapnula, da li zavikala - nemoj ga tući, samo znam da sam čula neki grozan zvuk, brat se vratio u krevet, okrenuo zidu i tek onda zaplakal. Stari se vratio k meni u krevet, a ja sam bila budna do kasno kasno u noć, od straha, jebote, ak je na njemu potrgal partviš mene bu jamačno zadavil, čovjek je u konačnici ipak sebičan, čula sam kad je mama došla (onda je od Ilice do Selske bilo kaj za hodati, ni bilo busa, a iz centra grada, i tak), kad je vidla slomljeni partviš, a ona staroga (pola staroga jedna mama, ali mama sa velikim srcem) u predsoblje, nikad se nisu svađali pred nama. Čula sam prigušene povišene glasove i sjećam se da je posle pokušala brata poljubiti i smiriti a on je satima jecao i nije dal staroj ni blizu, uvrijeđen, povrijeđen, istučen, valjda im je prokleo kosti. I njoj i njenom krevetu i starome i meni kojoj je stalno predbacival da sam se zahvaljujći njemu rodila (nisam mu baš zahvalna, navalil na starce da oće sestru, mogel je čkomit). Isusovu ti muku. Dragi moj tata koji je imal očajno teško djetinjstvo, koji je uvijek bio čudan, koji je htio biti muškarac na krivom mjestu. Zakaj tata? Jasno da je sve svoje frustracije brat liječio na meni, najgore mi je bilo nedjeljom kad smo išli pehaka od Selske u Kinoteku, kak me zajebaval, dušu mi vadil. Trebal je ventil, a ja sam bila 7,5 godina mlađa. Ali tata, zakaj si ga tak stukel? Mislim, rugala se sova sjeDnici. I ja sam Kristinu stukla sa štrikom za preskakanje. Buraz to je oprostil tati ali nije zaboravil. Kristina mi je moje mlaćenje predbacivala 3-4 godine a posle mi je rekla da zakaj sam pazila gdi udaram i da sam joj trebala kosti polomiti. A nisam ni ja smjela nju istući. Ipak, onak kak sam ja kažnjavana, rađe bi da sam svaki put dobila šamar (ne partvišom po plećima!) nego da je stara dve ćuke urlala. Posle sam se udala za Bika koji je zbog mahuna urlikal 4 ćuke (skuhala sam mlade mahune a nisam svaku precvikala na pol). Kćer mi je lagala. Tri dana sam ju obrađivala, rekla sam, neću ti niš, ali ne laži. I dalje je lagala. Dok nije došla nabrijana baba i zapretila mi policijom. Jebe se mene za policiju, ali mala me gleda u oči i laže, buraz, ma na mrtvo. Ma nije ni te batine trebalo provesti u djelo. Ali više nismo lagali, a kak sam je stukla, nije imala ni masnice. Kaj lažem, ha? Kaj ja znam je li imala masnice, bilo me sram kaj sam ju tak stukla, a jebi ga. Gle tata, zakaj ja odem na grob mami i tati i s tatom razgovaram, sa starom, a 10 godina će, još nemrem. Starom velim, stari, tu ti je bolje nek vani, lepo si u miru, evo ti svećica, nije velka i crvena je, al ti si i tak volil žene, fućka ti se. Laka ti zemlja, nemoj mi više dolaziti u snove, plašiš me. Noćas sam te sanjala da si došel, ja velim daj stari, kaeto, pa ti si umro. Veli stari, jesam, al sam vas došel malo obići. Velim dobro, al ak misliš pušiti, odi u kuhinju, tu buš mi sve zakadil. I ode stari a meni dođe novi san. Kad sanjam staru, to je priča za sebe. Dakle, ak je buraza dobil pajserom po pički (to je jedamput pisalo na panou u SC-u tam di je bilo kino, ko zna je li i sad, dugo predugo nisam živela u Zagrebu a i mladost je otišla - pa-pa) i Bajs se smijal ko da je šmrkal bijelo, a meni je to bilo prosto do boga. Uglavnom, gle stari: Tvoj unuk kojeg nikad nisi upoznal, Davor, si je našel komada u 6b i ženi se. Ima 14 godina. Ja kupim komadu dar za 12 kuna i velim, stari (sinu) daj cenera, nebum ti ja komade financirala. Normalno da je taj cener do njega došel od mene i kad je otišel onom biku na vikend da sam ja usitnjeno cenera vratila u kasicu, kao prodali mi flaša nebrojeno, a ta lova od flaša je za njega. I umetnula neku, a to bi trebla biti kič kartica, ali lepa je, to sam kupila u pošti u Sigetu gdi nikad nedem. Crvena ruža na bijeloj podlozi. Velim, jebote, napiši curi, od Davora za Valentinovo. Neće. Seljak, Ne seljak je seljak. Seljačina! I to tak u neku vrećicu od onih kaj se sad furaju. Popodne pita Kristina - jesi dal (nek bu Ivana) Ivani poklon za Valentinovo, jesi frajer, i zbilja si joj recitiral onu idijocku pjesmicu pred svom onom rajom. Veli Davor: Jesam, rekla mi je profa da moram. (Kristina komentira al to tu ne spada) A poklon joj je dal, ajde, Pero. - K.: Zakaj Pero, ko je taj? - Davor: To je moj prijatelj i ide s Ivanom u razred. K.: Pederčino, pederu, kaj nemaš hrabrosti komadu dati poklon za Valentinovo, koji buš ti frajer, pederu! (ja u međuvremenu perem suđe i još ne doživljavam svađu nego tugu kak je dečec moral biti u strahu i tremi kad nije, a inače je jako otvoren, imal snage dati Ivani poklon). D.: Kaj kurac, ja sam peder, a ti si onda lezbača jer nemaš jebača! (stanje momentalno), ja se polako uključujem u stvarnost, uglavnom zbog psovki i milih mi susjeda koji me mrze kak me nikad niko nije volio, mislim usput kaj bum s proklijalim krumpirom, žal mi bacit, nemam kaj dati potomcima za jesti, a plaća kasni, stari ne daje ni u lovi ni u hrani niš, a kupila sam komp, režije, sve poskupilo, kad: K.: Kaj, ja sam lezbača, jebotibogmater, ti majmune retardirani. D.: Ak sam ja retardirani majmun, a ti si mi sestra i ti si majmunica. Tu ja odjebem i krumpir i minus na računu, i urliknem: Čekajte malo, obadva ste iz mog trbuha izašli, na žalost tatu vam nisam varala (za razliku od njega, ali to mu je najmanji greh kaj mi je napravil, to je blagoslov!) znači ak ste vi majmuni, kaj će to reći!!!!????? A moja curica koja je sve samo ne koketna i zavodljiva, A LJUDI MOOOOJI! naheri bulju, zatrepče okicama i gleda me i veli - a ti si onda majka gorila. Stojim ja nasred kuhinje, ovi dva ne dišu (a inače sam kurac od autoriteta, ali zna se kad ta stvari ponori) i svi tri čekamo moju reakciju. Deca falat ne dišu, spremaju se zbrisati kroz uski prolaz na ista vrata, istovremeno (fizički neizvedivo). Davor u niskom startu, Kristina u nekom obrambenom karate-položaju i ja puknem. Urliknem pizda mu materina, pa kaj sam ja majmunica, pa fakat jesam. kaj ja to odgajam prek 20 godina da bi sad bila majmunica. Pa fakat, eto. A i nemrem biti neki manji majmun s obzirom na tjelesnu težinu. Eto. Pa ako ovo ikad neko pročita, a u znaku je Škorpije, složil bu se s pokojnom mamom: roditelji su najgluplja stvorenja na svijetu. Kaj ne? SVE im daš. S V E .
I kaj dobiš na uzvrat? N I Š . Još te časte s izrazima. I ono kaj stalno ponavljam, ej, tata, a kaj bi ti bez nas, a kaj bi ja sad sama, imala bi celu plaću (a jaka je jebote, da se zasereš), ne bi jela pa bi tu i tam nekama otputovala, režije bi bile manje, skupila bih ja. A ovak čekam da se za koju godinu legnem kraj tebe i mame pa da mi deca na grob ni ne dođu. Unaprijed mi je svejedno, tata ja te volim. I tebe mama volim. I mislim da nisam bila dobra kćer i mislim da nisam dosta dobra mama, ono kaj znam je da sam bila jako dobra žena i da mi je propali brak (ja sam potegla rastavu da se ne ubijem) kazna. Jebeš život. Sad idem protestirati s rajom protiv ubijanja malih tuljančeka, na Tomislavovom trgu u 11 sati. Ljudi su nakaze. S kozom i cuckom se dogovoriš, s čovekom nemreš!