Ako se uzme da sam zapravo legla negdje oko 3 ujutro, čak više i nije bio petak 13. no, san je bio i više nego krvav.

Ispred mojih nogu stropoštalo se (s neke verande, galerije) krvavo tijelo (prije toga ubijen od strane nekih specijalaca, good guys-a) mojeg kolege koji je kao bio bad gay (mislim - hallo - - dotični je totalni antiratni, antirabijatni tip).

A ja sam onda žmirila, vrištala i tražila da me maknu, a da tipa ne vidim svojim očima.

Nit' je večer bila loša, čak dapače, uz dobru (živu) mjuzu i malo pive čovjek zaboravi na dio svojih problema, pa mu je dovoljno onih par kuna za novu rundu, nit' sam bila pod nekim ludim promilom alkohola da me proganjanju takvi krvavi snovi.

A bilo je tu svega - od Footloose-a do starih dobrih rock stvari.

Doduše, mojoj frendici, deset godina mlađoj to je bilo totalno bezveze, pa je samo sjedila i pizdila što joj se muž dobro zabavlja s velikim Karlovačkim (više puta).

Pa mislim? Jesam u bedu, ali ne takvom da u mislima ubijam kolege. Uostalom, moji problemi uopće nisu vezani za moj posao.

Strava. A nije ni ulica Brijestova. NIt' volim horror-e.