Ovih par dana mi je sve tako bljak...

Kao prvo priča o mačku:

Našeg crnog mačka zvanog Kiki pregazio je auto. No da, ne na mrtvo. Pregazio ga je tako da mu je polomio kičmu, cijelog ga izranjavao. I sad se jadan mačak već par dana mučio, vukao na prednjim nogama, gledao nas onim tužnim očima da mu pomognemo..

Pa se odvukao susjedima (koji su se odselili prije godinu dana), pa opet k nama natrag...

Morali smo zvati veterinara?

Nismo imali srca dati ga na uspavljivanje. Povrede su bile takve da nije bilo šanse za liječenje...

I tako se mi mučimo s mačkom, ne spavamo noćima..

Doduše, djeca su to sve puno mirnije primila. Oprostili su se s njim još u nedjelju navečer (kad je izgledalo da su mu zadnji trenuci) i samo tu i tamo pitali - "još je živ?"

A nama ozbiljnim odraslim ljudima puca srce...

I da, priča dva:

Zovem nekidan veterinara i objasnim mu situaciju, on veli - nije to za mene, to je za "higijeničara". Higijeničara pak nismo našli jer je bio u Metropoli, a uz to sve skupa - traže vas 150 kuna za uspavljivanje životinje.

Volim ja svog mačka, ali brate mili - to je bio mačak domestikus, koji je odrastao na našem tavanu, dvorištima svih naših susjeda i šire.. Ne neka specijalna životinja kraljevskog tretmana...