Svanula subota.Valentinovo.
Probudila me moja Šnajderica, sa šalicom
tople nesice.Zadovoljan, oblačeći se,sjetim se
da je Valentinovo,pa potiho otvorim ladicu,i
izvučem bombonjeru u obliku srca.
Odem u dnevni boravak,poljubim je i čestitam joj
dan nekada davno zaljubljenih. Ona me razočarano
pogledala,i uz teški uzdah mi stavila u ruku njezin
poklon.Bilo je to ovo srce...


Odmah mi je bilo jasno da sam zabrazdio, i da se nekako
moram izvući. Pa sam joj rekao, hajde, nemoj biti tužna,
ja sam se samo šalio.Evo kupit ću ti što hočeš.
-''Neću ništa'' odgovorila je.
Idemo na ručak negdje?
-''Ne ide mi se''...
Pa što hočeš? Kako da se iskupim?
-''Ajmo u Slavoniju kod mojih''...veselo procvrkuta...
Nisam mogao ne pristati.
Vozeći autocestom ona je dremuckala,a ja sam razmišljao.
Dali je ona tako već prije planirala?Dali je znala što ću odgovoriti?
Zaključio sam da je tako. Na lijepi, pametan način je okrenula
moju brzopletost u svoju korist. Ali neka, meni je drago.
Dugo smo skupa,ove godine ćemo proslaviti 25 godina, zajedništva,
Volim i sam otići kod Punice, ne treba me ni moliti ni tjerati.
U selu je na Valentinovo mali kirvaj pa smo se svi okupili.
''Klinci'' su ostali doma jer moraju raditi, i samo su oni nedostajali.
A ovako je izgledalo drugo jutro,kad smo se probudili...


Poslijepodne smo se vratili, i otišli još kod mog brata na rođendan.
Danas ne namjeravam ništa jesti,niti piti...ne mogu...
Samo kavu....bistro vam bilo...