Na slovo, na slovo G
Guloš, Greh, Gubitnik, Grcajući, Galaksija, Grgoljiti, Gnosticizam, Gnoma, Geler, Gleđ, Grohotom, Galeb, Gajba, Glupost, Glad, Gustish, Garav, Gledati,Glede, Grrrrh, Gabarit, Galop,Gimnastika, Ge(j)ak, Geg,Golgota, Geometrija, Grafiti, Geslo, Gala, Gurmani,Gramofon, Grof, Gen, Genije, Genocid, Glečer, Gest, Goblen, Gejša, Gravidna
Kristalno jasno.
Prolećna jutra. Hladnoća plavih dubina. Pogled osvojenog, snežnog vrha po sunčanom danu. Boja J. pogleda. Jutarnje umivanje hladnom vodom. Cedjena pomorandža.
Rastopljene vreline.
Orgazam. Telo na plaži, sunce i znoj. Crno vino. Podne, leti, na asfaltu. Čokolada. Snovi.
I šta još?
PreŽivljavanje ili Životarenje ili ?
Bez+Para+ica=Besparica
Hronična. Došla je sa završetkom knjige «Niko i ništa u Parizu i Londonu». Produžila ukus. Gora no ikad. Razlog je i 65% motivisanje trudnica iliti 65% plate, kao i prelazak na socijalno i čekanje, i čekanje, i čekanje isplate od strane istog. Desila se sa nestankom mnoštva stvari i stvarčica neophodnih za normalan život, u to uključujem, naravno, i vreme na netu. (sviđa mi se ovaj izraz «vreme na netu», nekako je pravi, kao vožnja automobilima u luna parku). I tako #$%%%###!!!/()%$!!!
Za mene je, ipak, najgora birokratija, tako da sam sebi omogućila jednog birokratskog izaslanika. To mi mnooogo olakšava situaciju. Još više, čini mi se, što mom izaslaniku sve to ne predstavlja neki, veliki problem. Čak šta više! ima nečeg mazohističkog u uživanju koje moj izaslanik priređuje sebi svađajući se sa kojekakvim nadrk&nedojeb službenicama.
Primetila sam još da nas ovi periodi sa malo, malo keša čine kreativnijim, maštovitijim...
Pored svega, ja sam uživala u kulinarskom ekspirimentisanju, na trenutke sam se osećala poput Kulfi iz «Halabuke u voćnjaku guava». Slušala muziku, slušala tišinu, slušala svoj organizam. Stomak mi je porastao i to baš. Dečak je nemirko. A J. luđa no ikad. Trenutno uživamo u pravljenu koncerata. Ja sviram, a ona peva. Ponekad je i obrnuto. Nekada je i Čovek u bendu. Pri tom, koreografija je .... ne da se opisati! Kockice, boje, priče...Za to nisu potrebne pare. A i ne mogu se kupiti ti trenuci! I to je divno. U jednom trenutku sam bila toliko srećna dok smo se igrale da su emocije počele da me guše. Plakalo mi se, od sreće! Jbt!
Desio se i jedan neverovatan odlazak na Divčibare. Dan savršen jesenji, pun sunca. Čovek, trudna žena, J. i Guloš (Guloš je J. sada sin, u početku je bio drugar). Baš kod one čuvene pečurke, dakle, pred sam ulazak na Divčibare, put je zatvoren. Radi se. Pogledamo se. Ćutimo. Kao da živimo mnooogo daleko od Divčibara. Nemamo pojma da rade put! Povratak otpada. Odlučimo se za spuštanje do Kosjerića. A taj put....to je put za jug! Paprat bojena svim bojama jeseni. Stari, železnički mostovi. Skrećemo ka Subjelu. Putujemo kroz selo. Seoskim putem. J. i Guloš spavaju. Ja se trudim da mi noge ostanu čvrsto pripijene jedna uz drugu, osećam se sigurnije tako)) Čovek pokušava da savlada rupe, rupčage, kamenje i ostala iznenađenja puta kroz srpsko selo. Spuštamo se. Dižemo se. Spuštamo. Vijugamo. Kroz šume, oranice i prezimena Subjela. I odjednom čistina. Tometino polje. Izgleda kao priroda koja nastaje nakon neke katastrofe. Sivo kamenje, kratka žuta trava i ponegde mala, zelena jelka (ili već...)) potpuno šaljiva. Prostranstvo. I put koji izgleda savršeno. Zadivljujući kontrast u samoj prirodi i putu koji se nudi. I prvi put sam tim putem stigla do Divčibara putujući oko tri sata!
Danas je Miholjdan. Kraj 31. nedelje. Počele su povremene kontrakcije. Od sutra 32. nedelja. Ona je bitna jer u njoj pluća postaju zrela i sposobna za samostalno disanje.
Drugari, još jedan ceo mesec i pola drugog i .....
lišće+kiše=jesen
Pored trudnoće koja me radi&trese&lupa&udara, počela je da me radi i jesen. Onako, posebno, kako to samo jesen ume.
Stručno, i preciznije, dolazak jeseni se definiše kao momenat kada centar Sunčevog diska dospe u nultu deklinaciju, a rektascenzija Sunca je oko 12 sati.
***
Oduvek sam imala sklonost ka pravljenju nekih kolekcija. Kolekcija kamenja je poslednja koju sam odlučila izgubiti usput. Ostala je još kolekcija jeseni. I, evo, počela sam sa ovogodišnjim ostavljanjem jeseni. To je jedino što ostavljam za zimu, a «to» zovu još i zimnica.
*
Posebno su mi drage NS jeseni. Pune vetra. Široke. Žute. Setne. Krici vrana tamo oko Dunava s jeseni. I mirišljave su mi bile te jeseni. Sa ukusom na vino, čokoladu, duvan i umiranje. Ali, opet, i životne. Bajkovite. Nestvarne. Ovde je jesen sirovija. Hladnija. Skučenija. Zloslutnija. Ali je lepa i takva. I miriše na kestenje i ogrev. I mračnija je. Ima više ukus zemlje i rakije i suvih šljiva. I lepa su ta jesenja jutra. Pogotovu vikendom. Tiha su. I, može li se reći?, krhka.
*
Volim još od tinejdžerskih dana da u jesen čitam Miku Antić. I šetam predveče. I pušim pored reke. I slušam kišu danima.
Mika, Epilog, “Koncert za 1001 bubanj”
kazaću,
gospođice, sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde opet cveće pokojno
Prodaju razliveno u parfemske flaše.
Sve je,
Sve je,
Sve je spokojno,
Kao da vetar nikada nije
Išamarao drvored
I oko odžaka se pleo.
Gospođice,
Kazaću,
U ovu jesen,
Frigidnu kao turistkinja
Sa skandinavskim pasošem,
To što sam odjednom sed
Ne znači da sam beo.
Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros
Kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta od jutros
Ja se ponovo plašim
Za tebe,
Izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
Za tebe, podeljenu kao plakat
Ko zna kakvim ljudima….
