Bez+Para+ica=Besparica
Hronična. Došla je sa završetkom knjige «Niko i ništa u Parizu i Londonu». Produžila ukus. Gora no ikad. Razlog je i 65% motivisanje trudnica iliti 65% plate, kao i prelazak na socijalno i čekanje, i čekanje, i čekanje isplate od strane istog. Desila se sa nestankom mnoštva stvari i stvarčica neophodnih za normalan život, u to uključujem, naravno, i vreme na netu. (sviđa mi se ovaj izraz «vreme na netu», nekako je pravi, kao vožnja automobilima u luna parku). I tako #$%%%###!!!/()%$!!!
Za mene je, ipak, najgora birokratija, tako da sam sebi omogućila jednog birokratskog izaslanika. To mi mnooogo olakšava situaciju. Još više, čini mi se, što mom izaslaniku sve to ne predstavlja neki, veliki problem. Čak šta više! ima nečeg mazohističkog u uživanju koje moj izaslanik priređuje sebi svađajući se sa kojekakvim nadrk&nedojeb službenicama.
Primetila sam još da nas ovi periodi sa malo, malo keša čine kreativnijim, maštovitijim...
Pored svega, ja sam uživala u kulinarskom ekspirimentisanju, na trenutke sam se osećala poput Kulfi iz «Halabuke u voćnjaku guava». Slušala muziku, slušala tišinu, slušala svoj organizam. Stomak mi je porastao i to baš. Dečak je nemirko. A J. luđa no ikad. Trenutno uživamo u pravljenu koncerata. Ja sviram, a ona peva. Ponekad je i obrnuto. Nekada je i Čovek u bendu. Pri tom, koreografija je .... ne da se opisati! Kockice, boje, priče...Za to nisu potrebne pare. A i ne mogu se kupiti ti trenuci! I to je divno. U jednom trenutku sam bila toliko srećna dok smo se igrale da su emocije počele da me guše. Plakalo mi se, od sreće! Jbt!
Desio se i jedan neverovatan odlazak na Divčibare. Dan savršen jesenji, pun sunca. Čovek, trudna žena, J. i Guloš (Guloš je J. sada sin, u početku je bio drugar). Baš kod one čuvene pečurke, dakle, pred sam ulazak na Divčibare, put je zatvoren. Radi se. Pogledamo se. Ćutimo. Kao da živimo mnooogo daleko od Divčibara. Nemamo pojma da rade put! Povratak otpada. Odlučimo se za spuštanje do Kosjerića. A taj put....to je put za jug! Paprat bojena svim bojama jeseni. Stari, železnički mostovi. Skrećemo ka Subjelu. Putujemo kroz selo. Seoskim putem. J. i Guloš spavaju. Ja se trudim da mi noge ostanu čvrsto pripijene jedna uz drugu, osećam se sigurnije tako)) Čovek pokušava da savlada rupe, rupčage, kamenje i ostala iznenađenja puta kroz srpsko selo. Spuštamo se. Dižemo se. Spuštamo. Vijugamo. Kroz šume, oranice i prezimena Subjela. I odjednom čistina. Tometino polje. Izgleda kao priroda koja nastaje nakon neke katastrofe. Sivo kamenje, kratka žuta trava i ponegde mala, zelena jelka (ili već...)) potpuno šaljiva. Prostranstvo. I put koji izgleda savršeno. Zadivljujući kontrast u samoj prirodi i putu koji se nudi. I prvi put sam tim putem stigla do Divčibara putujući oko tri sata!
Danas je Miholjdan. Kraj 31. nedelje. Počele su povremene kontrakcije. Od sutra 32. nedelja. Ona je bitna jer u njoj pluća postaju zrela i sposobna za samostalno disanje.
Drugari, još jedan ceo mesec i pola drugog i .....
Post je objavljen 12.10.2006. u 11:18 sati.