Iz tri dela. Na slovo, na slovo T
• u glagoljici broj 300
• u fizici znak za vreme i temperaturu
• u hemiji znak za tricij, izotop vodonika
Izbor trideset reči za trideseto leto
Tela, Treptaj kao granica. Granica između Sanja i Realnog, Ton, Tokovi kao oslobađanje, čišćenje, pročišćavanje, odnošenje, Trbušasti, Tmina, Tavan kao poluosvetljeno T, snopovi svetla, kao izazov, kao prašnjava prošlost, Teatar, Tulum jer volim Tulume i Tulumarenje, Trubadur, Trijumf, Tetovitanje, Truba jer me ježi, Tekst, Talenat, Trg jer volim trgove. Volim im mirise. Volim ih pune. Volim ih i prazne. Volim ih zbog Nekoga i Nečega, Telefonija, Tron, Trik, Trabunjanje, Tretman, Tabani jer kriju tajne, Trapez, Trag, Toaleta, Tačka kao suština, ne kraj, Test, Tango kao odlučno T, strastveno T, Taverna, Tridesetogodišnjakinja kao ja.
Buđenje tridesetog leta.
Budi nas J. roda muškog. A njega budi glad. Dana od rođenja J. roda muškog 255, J. roda ženskog 1529, ja 10957. Razmišljam šta sam, tko sam, sabiram se, oduzimam, tražim se. J. roda ženskog se interesuje za njen odlazak u zabavište. Odgovaram da je danas divan dan, njenoj mami rođendan, pevamo zajedno, izmišljamo reči. Ljubi me, čestita i kaže: S. kupila sam ti samo priču, nisam imala dovoljno za knjigu (slegne ramenima i ispruži ruke, u fazonu jbg, šta sada), ispričaću ti je posle doručka.
Dobar jutar. Dan po meri.
Nešto o Perastu i ništa o Risnu
Beše dan pun sunca i plavetnila najčistijeg. Ustajanje, po običaju, sa prvim zracima. Brz dogovor propraćen prigušenom nervozom. Valjda je uvek tako kada se prave brzi dogovori u društvu malih ljudi i u društvu svesti o njihovom programu spavanja i ishrane. Kreće se.
Perast. Prethodnih puta nisam posetila Sabornu crkvu Roždestva Presvete Bogorodice, muzej, i nisam skitala sporednim ulicama, nisam posmatrala meštane, komunicirala sa njima, a smatram da jedino tako mogu imati potpunu sliku mesta.
Saborna crkva Roždestva presvete Bogorodice je smeštena na uzvišenju. U dvorištu sa par palmi i konakom čiji je donator bio Đorđe Đuranović. Leta 1845. tu je boravio Njegoš kao njegov gost. Crkva je iz XVIII veka. Ono što je ostavilo poseban utisak na mene su dve ikone koje su slikali ruski Boljari u XVIII veku. Ikona svetog Jovana i svetog Nikole. Ono što je posebno je zapravo to što je ikona svetog Nikole Čudotvorca mirotočiva. Ne znam kojom zaslugom sam imala priliku da celivam takvu ikonu.
Muzej grada Perasta je prostor u koji bih uvek otišla, kao i na Gospu od Škrpijela, ali o njoj kasnije. Muzej grada Perasta je smešten u palati koja je jedan od najpoznatijih spomenika profane arhitekture XVII v. na istočnoj Jadranskoj obali. Podigli su je braća Bujović, Vicko i Ivan, na samoj obali mora. Građena je u duhu renesansnih arhitektonskih načela sa baroknim detaljima na otvorima, plitkim balkonima i ogromnom terasom na kojoj je grb porodice Bujović. Kažu da i po svom unutrašnjem rasporedu odstupa od prostornih rešenja u palatama tog vremena. Tri zapisa beleže godinu gradnje palate, da je građena za udobnost vlasnika i i prijatelja im i ime arhitekta Giovani Batista Fonte, pominje se i kao G.B.Fontana. Po legendi Vicko Bujović, koji je bio izuzetno prek čovek, tražio je arhitektu koji bi mu sagradio najlepšu palatu na Jadranu. Naravno, znajući kakav je čovek, niko nije smeo da se usudi da prihvati posao. A onda se pojavio Italijan. Kada je palata sagrađena, njih dvojica su stajala na samom vrhu iste, a potom je Vicko upitao Italijana bi li on mogao sagraditi lepšu. Italijan je rekao da bi. Vicko popizdi i gurne ga sa terase.
Inače, muzej prati ekonomski, pomorski i kulturni razvoj Perasta od XV veka. Pa se mogu videti portreti, prikazi jedrenjaka i pomorskih bitaka, razni pisani dokumenti poput diploma i dozvola, ikone, grbovi, stare fotografije. To bi bila istorijsko-umetnička zbirka. Pomorska sadrži modele jedrenjaka, pomorske karte, navigacione sprave za brodove, razne kompase i josh kojekakav inventar koji je na brodu bio neophodan. Kolekciju nošnji, nakita, oružja čini etnografska zbirka. Takođe, su izložene zaostavštine porodice Visković i Balović.
Ja izdvajam biblioteku ove dve porodice, jedan mornarski sanduk i jednu napravu koja se zove skaldalet, inače to je bio grejač za krevet. J. roda ženskog se zalepila za posuđe i uvijač za kosu, a bio joj je interesantan i mornarski sanduk.
Svake godine, ako se ide u CG, obavezan je odlazak na Gospu od Škrpjela. Pre par godina sam tamo provela ceo dan i slušala don Srećkovu priču. Ukratko, dva brata ribare, pronađu ikonu Bogorodice na steni, zapravo hridi (odatle od škrpjela), ikonu odnesu u Perast, dese se čuda. Jedan od braće je bio bolestan, po pronalasku ikone ozdravio je. Da bi se zahvalili Bogorodici, Peraštani se dogovore da joj na tom mestu gde je pronađena sagrade kapelu. Stena je bila mala, pa se organizuju i krenu čamcima da dovlače kamenje. Tako da je to ostrvo nastalo rukom i voljom tadašnjih Peraštana. Taj dan se obeležava svake godine oko 22. jula i zove se Fašinada. Tada muškarci sedaju u barke, vežu ih, stave zelenila u njih i kamenja. Plove oko ostrva i bacaju kamenje. I tako nastavjaju tradiciju čuvanja Gospinog školja. Izdvajam srebrne pločice koje se i dan danas donose u Gospu od Škrpjela. One nose predstave raznih vrsta zahvalnosti i molitvi. Najviše ih prikazuje brodolome i neke obolele delove tela. Zatim fantastičan vez na japanskoj svili kineskim svilenim koncem, zlatnim nitima i sopstvenom kosom. Naime, Peraštanka Jacinta Kunić-Mijović je 25 godina vezla goblen Gospe od Škrpjela čekajući svog dragog da se vrati sa broda. Kosu Bogorodice i anđela je vezla svojom kosom, tako da ona postepeno postaje seda. Ima tu još raznih darova koje su ljudi donosili u znak zahvalnosti ili da bi im se uslišile molitve, npr. razne ključaonice i ključevi, posuđe sa svih strana sveta, pretežno sa istoka, stare pegle, čak i jedna šivaća mašina.
Svakako, ova dva muzeja obavezno posetiti.
A o Risnu i rimskim mozaicima ništa. Razlog, rimski mozaici, do kojih sa mukom praćenom drekom i kenjkanjem teško dođosmo, su pokriveni, videli samo konstrukciju koja će jednog dana biti hala koja će čuvati rimske mozaike. Risan je jedan mnooooogo ružan grad.
I tak`
Mrzi me da pišem.
Po legendi da bi se mladić oženio bilo je potrebno da ima posađenih sto stabala maslina, i to ne samo posađenih, već sto stabljika koje rađaju. Tada je bilo sigurno da će moći da prehrani porodicu. Sto oliva prešlo u Stoliv. Mirno, ribarsko mestašce u Bokokotorskom zalivu u kojem žive fini meštani. Pravi primorci. Pomalo luckasti, valjda zbog okruženosti planinama i skučenih zima. Odsustvo kajlanja, poziranja, nameštanja, urlanja, gaženja i skakanja.
Ove godine konačno osvojila Gornji Stoliv. U Gornjem Stolivu živi samo jedna porodica. Jedna baka i jedan deka. U crkvi se nalaze freske koje su oslikali Mikelanđelovi učenici. Nisam ih videla jer je crkva u Gornjem Stolivu bila zaključana. Usput sreli jednu beloušku, jednog vola, tri magarca, jednog jarca i jednog šašavog meštanina, i još nekolicinu zalutalih turista.
Preporučujem:
Lokalnu konobu kod Bora, D. Stoliv i domaće belo vino. Može i domaća loza.
Muzej u Perastu.
Boćanje u Tivtu.
Odlazak u Gornji Stoliv.
Ribanje i ribarske priče kod Mike u Prčnju.
I Ne!Očekivanje uspeha u slanju ili primanju SMS, osim ako ne ukucate +381
