Danas mi je jedan dečak pričao o svom tati. Govorili smo o osobama koje nam nedostaju.
Dečak ima 11 godina. Klempave uši. Prozirnu kožu, naziru mu se vene i kapilari. Duge prste na rukama, neobično tanke. Tamne oči koje jako sijaju. Kada misli donjim zubima grize gornju usnu. Kada nešto pogreši češe se po glavi. Ima još tri brata, tati je postavljena dijagnoza duševnog bolesnika, i jako su siromašni (ali im to nije bitno, da imaju gomilu novca opet bi bili isto znatiželjni i vrcavi).
Eto otprilike kakav je to dečak. Potpuno me poremetila njegova priča, i pomešala su mi se osećanja. I osećala sam se, osećam se, čudno. Ne mogu da prestanem da mislim o njima...
«Moj tata je neverovatno skoncentrisan. Njega kada bi neko probudio u sred noći i pitao šta se dobija kada se pomeša polen muškatle i nekog drugog cveća, on bi znao odgovor. On je cvećar. Najviše voli muškatle. Izmislio je mnogo novih vrsta sobnog bilja, neke su otporne na sve viruse, a i jako su lepe. On je kao neki naučnik...On kada nešto želi, on baš veruje u to. Ostali sumnjaju u to što je rekao, ali se uvek to što on kaže desi. Trenutno je u bolnici. On je nekada pio, ne puno, ali je u isto vreme pio i lekove. Morao je zimi da bude dugo budan i da loži vatru da bi biljkama bilo toplo...ima štrčavu kosu i nedostaje mi...»
