274: Tridesete...

Dragi moji dobro sam. i sve je dobro. Malo nas jugo muči, i mene i okolinu pa se raspoloženja naglo mjenjaju, ali moje se nekako ustabililo. Dani prolaze, ja se dobro osjećam. Mirno, opušteno.
Opet sam se vratila orbitreku. Ne mogu smanjiti godine, ali zato mogu guzu, zar ne.
Dobro je imati ovoliko godina, Slušam Sevu kad pjeva "Tridesete". A moja Seve sve nam se razlikuje..moje tridesete i tvoje su neusporedive, jednako kao i naši djelovi tijela koje spominjem u prvom dijelu teksta.
Proletjele su mi ove tridesete baš kao i i one između 14 i 20. Nisam stigla o njima ni razmišljati. To je samo znak da su dobre.
Donijele su mir, obitelj, djecu i poneka pitanja koja sama sebi postavljam.
Primjećujem da su mi prijateljice već lagano klimakterične. Osim što nisu zadovoljne u svojoj koži, smatraju da je došlo virjeme kad mogu reći sve što misle i žele i da se mogu svom snagom borit za sebe.
Ne mogu vam opisati koliko su mi teške. Sve mi se čini da će nam prijateljstva prestat funkcionirat nastavi li se to tako. Bilo bi dobro da u klimakterična stanja upadamo u ciklusima, da bi barem s nekom ostala u dobre.
Znate, ja vam baš ne trpim mušice. Dosta je meni mojih što se u glavi stalno roje, nemam baš želju tamaniti tuđe.
Mene to s tim starenjem ne muči baš previše. Zadovoljna sam onima iza sebe. Stane tu događaja za sto života. Tek sad sam neke počela raspetljavati, kao prave komplicirane zagonetke.
Optužuju me sa strane da nije u redu što se tako osjećam, da ne smijem odustajati, prestajati živiti i šta ti ja znam koje se još definicije navode. I ja primjećujem da se povlačim u sebe i to mi je baš ono što mi paše. Napokon prestajem živiti za druge, počinjem živiti za svoju dušu, za sebe...ne mogu vam opisati koliko sam zbog toga sretna i koliko se svim takvim nadolazećim godinama radujem.