...in patria sua
12.02.2007., ponedjeljak
Predugo sam samo jedan...
|
Definitivno. Trebam se malo rascijepiti. - Loša ideja, znaš da ću te sad zajebavati. Možda, a što ako kažem da stvaram te paraličnosti kako bih izbacio iz sebe sve ono nevaljalo? - Opet ću te zajebavati. Ne ide ti baš. - Zbilja, ti si za to kriv, da što vrijediš, ovo bi već bila svađa do krvi. Ovako samo obojica seremo oko ničega. A da ubacim trećega? - Vi ste svi idioti. - Nije ti taj baš nešto. - Vi ste svi idioti. Što mu ja sad mogu, cijepanje je ireverzibilno na kratke staze. - E, jes' budaletina. Treći, ajde kaži nešto suvislo. - Vi ste svi idioti. - Kaj si ti neki papagaj? - Vi ste svi idioti. - Prvi, ajde ugasi papigu. Učinjeno. - Vi ste svi idioti. - Vrhunski učinjeno. Kaj ti nemreš kontrolirati ni sebe? Morem, kontroliram situaciju. - Vi ste svi idioti. Treći, ajde se zgasi. - Vi ste svi idioti. - Ne kontroliraš ti niš. Kak znaš, pa ja se ovo pišem. - Vi ste si idioti. - Vidi, vidi, premenil je rečenicu, ipak taj nekaj misli. - Vi ste svi idioti. - Sad je gotovo, zaribal si se. - Vi ste svi prokleti idioti, komadići jedne deformirane ličnosti. Na kaj sam spal, da se sam vrijeđam. Makar, nije to nikaj novoga. - Ma kaj vi? Ti si idiot, misliš da bu ovo nekom smiješno? Pa ne bu. - A koga vraga unda to pišeš? Tak. Da mi se. |
