Uvijek ista priča - krajem tjedna zacrtam novi životni plan za sljedeći tjedan - tjedan kada će sve konačno postati normalno, mirno i harmonično, bez iznenađenja, suludih susreta i još suludijih situacija.

Nedjelja na ponedjeljak - vojni režim - nema alkohola, ustajanje u zoru, akademske obaveze...

Ponedjeljak - za ozbiljno - jutro, još uvijek je mrak, kiša pada cijelu noć, gledam staru i novu verziju ''Lolite'' do četiri ujutro, paranoiram se da se takvo što i meni ne dogodi pod stare dane, smrzavam se i ubio bih za toplu rakijicu...

Dan je kao stvoren za dramatično filmsko samoubojstvo.

Nažalost, moja sada već pomalo izlizana sotonska životna filozofija ne dopušta mi takvo što...

Posvađan sam sa sobom ali i s dobrim dijelom okoline kojoj konačno više uopće ne pridonosim, ovog mračnog i mokrog jutra zaključujem da jedino što želim učiniti u ovom zemaljskom životu je pobjeći negdje gdje je toplo.

Tako mi i treba kada ne spavam sa poplunom, naravno da ću se probuditi mrzovoljan i bolestan.

Ali nekako mi je uvijek prevruće kada imam poplun, onda ne mogu zaspati.

Ne mogu spavati i ovako i onako.

A onda mi sine!

Pa može se pušiti u kafićima ponovno!

Yes!

Izađem na ulicu, grad paraju njujorški zvukovi sirena hitne pomoći i policije, a ja obasjan sretnim saznanjem krećem prema kafiću staračkog doma...

Znaš da je ona Zlata kaj je bila tu pred par mesec mrela?

Ma kaj veliš?

Je, je, uhvatila je raka.

Pa kaj je ona mogla imati let?

Točno 65, ko i moj Božo kad je prešel nek ga dragi bog čuva i angeleki.

Joj, da je bar meni tak. Znaš, ja sam ti tu još od devedessedme!

Ma je?

Je, al niš mi nije.

Pa kolko ti imaš?

Sedamdestosam draga moja, sedamdestosam!

Pa ti fino zgledaš za tak puno!

Joj, tak mi se više ne da, da me bar kak ono Zlatu zeme dragi bog k sebi.

I to kaj veliš, draga moja, i to kaj veliš..

To!

Starački dom uvijek me razveseli...