Neprestano se vrti u krug.
Grize sopstveni rep i kalja svoj prag.
Ne vredi pričati, ne pomažu upozorenja i komparativni prikazi...
Gluva je i slepa za sve osim za svoju nameru.
Nek joj bude.
Glavom kroz zid i ovog puta, nije više ni zabavno, pre je mučno gledati to jadno nemaštovito koprcanje usamljene ženke, čiji hormoni više ne privlače pažnju, bar ne u smeru koji bi bio poželjan.
Tužno izgubljen kompas, tako bi se mogla zvati kratka priča za štampu.
Mogao bi se i dugometražni zaplet s tužnim krajem isisati iz hude sudbe jedne obudovele raspuštenice, ali ništa od toga ne bi doseglo ni trag popularosti. Surovo ali istinito... Rugala se, spletkarila i lažno moralisala, verovatno da bi što brže dosegnula dno.
Tako to biva...
|