Pripadan tebi

KAD BURA PROPUŠE GLAVU

U lipim sam srednjim godinama. Godinama kad se ocrtavaju bore oko očiju. Bore smijalice, tješim se ja. O sijedima neću pisat jer nisu mjerodavne, ja ih imam od osamnaeste i zbog njih sam postala tamnokosa.
Vrime je to kad pomalo počme škodit jiće i piće, pogotovo kasno navečer. Pa se sve to liječi kasnom noćnom šetnjom po kući i kuhanjem kamilice. A nisam baš neki ljubitelj. Ili pisanjem zvizdarija po blogu.





Vrijeme je to kad počnu oni neki toplo hladni trenutci pa je meni na buri vruče, ispod klime hladno i svakako nekako uglavnom naopako.
Vrime je to i nekakvih, ponekad sasvim zbrčkanih misli. Pa da, zašto ja ponekad ne bi imala malu zbrčku u glavi?
I živim ja sasvim dobro sa mojim toplohladnim danima i satima, sasvim dobro se slažem sa cendranjem i grintanjem, samo se ovi oko mene tribaju na to priviknit. A šta ću, nisan ja kriva, jugo, kiša, lagana pisma, Gustirnin post i Prva ljubav…. pa se odluta daleko, daleko.
I skroz sam u dobro sa onom malom zbrčkom. Leptirić se ponekad uznemiri, zaleprša, mahne mi krilcima, pospremim ga u poseban kutić i to je to.
I sve je to OK.





Vrime je ovo malo zrelije kad više ne kažem….. ne bi ja to napravila, ne čudim se nekim stvarima, postupcima, ne diram se ni u koga, ne osuđujem, pokušavam uvik razumit. I malo toga me više može iznenadit.





Jedino šta me još uvik uspijeva iznenadit je ljudska prefriganost, zloća. I to kako mi netko može pružit ruku i samnom čakulat, pogledat me u oči nakon šta me pokušao na neki način prevarit.
I ne, nisam ljuta, samo ne volim kad me netko drži za blesu žensku.
Uopće nije važno šta me potaklo na pisanje ovakvog posta. Ništa novog ni spektakularnog nisam napisala, doduše, mogla sam bit malo konkretnija.
Još bolje..... provokativnija.
Pa da neki šta čitaju imaju materijala za slaganje, povezivanje, zaključivanje.
I maštanje.




Odo ja pisat novi post.