Pripadan tebi

Brrrrr.... MALO JE ZAZIMILO

Danima se već najavljuje jako zahlađenje, snig. Malo je nevjerovatno zvučalo…. Kupanje, pa odma snig.
I tako, sve je pomalo počelo u ponediljak popodne. Uputili smo se vanka po skroz normalnom vrimenu.
Najedanput je počelo puhat. Nakon toga nas je kroz Kaštila uvatila kiša i krupa. A ja u kratke rukave, bez bičvica. Smrzla se skroz.
I čin san došla doma na postelju san uvalila debelu deku. I baš mi se bilo lipo navečer uvuč u postelju, skupit i zaspat. Probudila san se u neko doba. Puše, zavije. Klapa, lete pitari, poklopci, pitajtibogašta.
A u pstelji lipooo, toplo.
Dignem se tako ujutro, skuvan kavu. Bura i dalje zavije. Sidin za stolon, palma se savija, šuška.
Izać vanka ili ne?
Mislin se, mislin.
Kvragu…. Pa izlazila san ja vanka i po goren vrimenu.
Na brzinski otvaran ormar. Tražin nešto prikladno. Znan da nije zima nego samo probije do kosti.
Naravno, obavezni đir do Čiova.
Slika sa balkona i nije tako strašna.








Uputim se pomalo doma. Nisan mislila slikavat, ali pun most fotografa a ja da prođen bez okinit sliku! Nema šanse.
A virujte mi, i da ne puše nije ugodno stat na mostu koji se ljulja kad prođe obični, mali jugić. A tek kad puše! Ipak dugogodišnje iskustvo prelaska priko mosta daje neku sigurnost, pa san se ja uputila ovom stranom od Splita, a svi ostali su stali na onoj sigurnijoj. Nekoliko puta me gurnilo skoro priko ceste. Znan da me mater gledala sa ponistre, a šta će…. i ona je već naučila da kad je slika u pitanju ja ne razmišljan.














A kad se most zaljulja i kad naleti reful nastanu jaaaaakoooo umjetničke slike.





Riva prazna. Nigdi nikoga. Dođem do Kule, skoro me odnilo.





Kroz Grad tek tu i tamo poneki prolaznik.
Lišće pleše jesenski bal.