Pripadan tebi

PRIPADAN TEBI

Dvi su godine prošle od kad sam dala ime ovom blogu i napisala prvi post.
Evo i sad se smijuljim kako sam dosta nespretno uletila na ovo misto i u sve ovo.
A sve je počelo sa čitanjem, nastavilo sa anonimnim komentiranjem. I baš sam guštala u tim anonimnim komentarima jer su bili ono šta bi mi prvo palo napamet, onako, na prvi balun.
Blage veze nisam imala ni o čemu. Sve ovo bilo mi je jedna velika nepoznanica. Jednadžba sa više nepoznanica. I tribala sam rješavat jednu po jednu. Nepoznanicu.
Učila sam, istraživala i otkrivala uglavnom služeći se internetom, a ono u čemu nisam uspila sama uvik sam imala podršku i pomagača.
Još i sad se sićan prvih postova i prvih komentara.





Kad sam počela piskarat imala sam namjeru sve ovo zadržat za sebe. Ali moj nick, slike Trogira i ponešto napisano o sebi i nije prošlo puno vrimena i bila sam prepoznata. Moram priznat da mi neko vrime nije bilo baš ugodno pisat jer sam znala da me čitaju ljudi koje poznajem. Ne zato šta sam ja ovde drugačija nego samo zato šta nisam na tako nešto navikla. Zato su se s vrimenom, malo pomalo i moji postovi promijenili. Jer o nekim stvarima se ipak ne piše ovako javno. Ali još uvik su svi moji postovi jako osobni. Često razumljivi samo meni.





Iako sam u samom početku sve htjela zadržat na anonimnosti malo pomalo došlo je i do upoznavanja sa blogerima.
Upoznala sam tako dosta blogera, dosta vas zna i po imenu tko sam.
I dosad mi se ništa loše nije dogodilo vezano za blog. Poneki zločesti i neumjesni komantar, ostavljen kod mene ili na mjestu di se zna da ću ga pročitat nije uopće spomena vrijedno. Jer takve stvari najbolje je zanemarit. E, to sad kažem, ali ponekad su i meni prsti brži od pameti.
Pišući postove otkrila sam da nisam zaboravila pisat, da me to ponekad baš veseli i da su moje fotografije postale bolje. Ne savršene, ipak sam ja samo amater, ali recimo oku ugodne. Ovdje sam otkrila jednu drugu sebe.





Kroz ove dvi godine kroz postove su prošla sva moja trenutna stanja, radost, tuga, zbrčkanost, grintanje, ljutnja i zafrkancija. Bilo je tu raznoraznih faza: od početnog oduševljenja, ponekad svakodnevnog pisanja, stagnacije, pokušaja odlaska, par dana nedolaska uopće na blog, dva jako kritična trenutka kad je samo malo, malo falilo da pritisnem križić i sve pošaljem u ariju i trenutna faza vrlo rijetkog komentiranja. Tek tu i tamo, iako sve čitam. Jednostavno ne stignem, puno vas je meni dragih. A mene su stisle i neke druge obaveze. Dnevni raspored mi je malo pribukiran.








Često sam se pitala vridi li išta ovo šta radim, ima li ovo ikakvog smisla. Samo zato šta mi se čini da sam mogla puno bolje. Ma dobro, s obzirom da postove pišem jako brzo dobro da su i ovakvi.
I kad sad ovako pogledam ovaj svoj blog ja bi ga ocijenila prolaznom četvorkom. To je ono kad se bokunić progleda kroz prste. Bilo je tu i sasvim pristojinih uradaka, s kojima sam čak i ja, ovako previše samokritična, zadovoljna.





Puno puta sam sjela za kompjuter a da ni sama nisam znala ni di ću ni kud ću.
Puno puta sam htjela reč puno, puno više a riči nisu izlazile.
Puno puta sam u nekim drugim postovima pronašla sebe.
Puno puta sam bila jako, jako tužna a neki postovi i pogotovo komentari su izvukli osmijeh.
Jer, svo ovo moje pisanje i stavljanje slika bez vas ne bi vridilo ništa.
Zato hvala svima vama šta me još uvik pratite. Svima vama šta kliknete svakodnevno, povirite, bez obzira ostavite li komentar ili ne. Jer ja znam da ste tu.
Jer samo radi vas ova brojčica sa strane prišla je 90 000.





Evo sad usput i malo statistike.
I dalje pišem kratke postove: 53 riči po postu. Šta je još i dobro. Prije je pisalo 47. Ne znam ko vodi ovu statistiku, ali ja sam sigurna da svaki moj post ima više od 100 riči. Bez obzira šta stvarno i nisam baš od velikih riči.
Naravno, po običaju svi moji postovi su bez slika.
Prosjek komentara po postu: 27,6
Najviše komenatar u postu: 61.
Čak znam i koji je post bija u pitanju. Ma nije bija ništa posebno, onako jedan moj baš zafrkantski post u kojem je bilo i malo raspravljanja i zezancije u komentarima.
Najčešće objavljujem postove ujutro.
Ustvari, najčešće pišem noću i sve posložim i objavim ujutro.





I još nešto: Ovo je moj 350-ti post. Šta za dvi godine uopće nije loše. Pa da je bilo samo naslove smislit i ispisat bilo bi dosta!
Kad se već bavim statistikom samo nešto šta ne piše u onoj službenoj:
Post koji je izazvao najviše zanimanja: Ukrcaj ugljena: oko 3500 klikanja.
Maškare u Kaštelima: 1300.
Broj postova na naslovnici: oko 80. Koji manje ili više, nije važno.
Bilo bi dosta statistike.
Šta napisat za kraj?
Samo još jedan put: Hvala vam svima!