Pripadan tebi

KRŠ

Konačno je na red došla ona nedjeljna skitnja. Najviše zbog nedostatka vrimena. A i tribalo mi se malo posložit po glavi.
Dakle, u nedilju smo naumili poć u šparoge. Ali ne doli, uz more, nego u našu Zagoru. Malo kretanja po friškome zraku i suncu neće nikome naškodit. I pentranja po brdu.








Ustvari, pravi razlog je posjeta jednom malom, napuštenom zaseoku.
Zadnji put sam ovde bila prije više od dvadeset godina.
Zavojit makadamski put dovodi nas do razrušenih kuća.
I sad ja opet imam problem sa slikama. Imam ih puno, puno. I sve bi vam tila pokazat.








Ja nemam nikakve veze sa ovim selom ali tako mi je bilo tužno gledat ove srušene kuće.
Razbijene škure, ponistre. Padnute krovove. Provaljena vrata. Zapuštenost.








Nema tome dugo ljudi su ovde živili.. Dica su odavde odila u školu. Škola je sedamdesetih godina zatvorena. Dica su pribačena u gradsku školu. Ljudi su se spustili namore.
Ipak je doli bolji i ugodniji život.








Jer ovde okolo je sami krš.
Pravi, pravi dalmatinski krš!
S nama su prijatelji i otvaramo vrata jedne kuće, njegove.
I ostajen bez riči.





Pitate za razlog zašto ovo propada?
Najveći razlog su nerješena imovinsko pravna pitanja. Šta oće reč da su kuće i imanja u puno dili. Ponekad je samo jedna soba u četiri dila itd, itd. A dikod se ni braća ne mogu složit i podilit kuću i imanje a zamislite kad još imate dil sa barbon, teton, i tko zna s kim još.
A meni se u glavi odma vrte svakakvi filmovi.
Pa zamislite da je imat love i ovo otkupit?
Pa obnovit!
Napravit eko – selo!
Goste dovodit ovde na izlet.
Na peku i gradele! Domaću spizu!
Divlje zelje, šparoge! Pršut I sir!
Jer more je udaljeno samo petnaestak minuta.
Usadit masline.
Pa da gosti beru masline.
U tren san ja smislila svašta!
Samo iman jedan mali problem.
Fali mi nešto sitno!
Eurića!








I čin san ovo vidila i počela slikavat pa mi je napamet Hum, malo kameno selo na sjevernoj strani Hvara koje je velšanin Neil Lewis kupio za milijun eura i već petu godinu obnavlja.
Isto tako priča se da se selo prodaje za tri milijua eura.
Članak o tome je baš prije par dana bija u Slobodnoj Dalmaciji.








Još sam nešto pročitala u Slobodnoj.
U priručniku “ Mediteranski otoci “ britanskog autora Charlesa Arnolda hrvatski otoci su proglašeni oazama mira!
Najmirniji otok – Šćedro ( Na otoku postoji jedna odmorišna kuća. )
Ako želite pobjećI od svega - Vis
Najprivlačniji od elafitskih otoka - Šipan
Od dalmatinskih otoka - Šolta
Jedan od najljepših mjesta za odmor - Mljet
Savršen za obiteljska ljetovanja - Sveti Klement
Oćemo li i ovo rasprodat i upropastit?








Bojin se kako je krenilo sa prodajom i rasprodajom svega i svačega da će uskoro i ova naša lipa Zagora doć nared.
Nać će se neko sa dovoljno novaca i ovo pokupovat.
Jer, Okruk je skoro cili prodan. Čujen, nešto se šuška o prodaji punte Čiova.
U staroj gradskoj jezgri prodaje se puno, puno starih kuća. Čak i rodna kuća bana Berislavića.
Pitam se, oće li je možda Grad otkupit?
Gubimo se, gubimo!
Nestaje nas!
Jer izgleda da smo mi takav narod…….. da ponudiš novac nekome s kin si u dil, on ti ne bi za dišpet proda….. jer šta ti to misliš radit, pa još možda i zarađivat, pa odakle ti pinezi i još ko zna kakvi razlozi.
A dovoljno je da dođe neki tko zna koji, može bit bilo kakvi jebivjetar i otvori boršu s pinezima, sve se zaboravlja i didovina i kuća i zemlja!
Čudan, čudan smo mi narod.
Sve nam je tuđe lipše, bolje.
Neki drugi su pametniji, vridnij, bolji.
A sve imamo….. sve!
Samo neznamo upravit!