Life is full of impossible dreams

...jep... da...
mislila sam da sam vrijedna...
vrijedna toga da je on ostavi...
i da je on vrijedan moje ljubavi...
no ipak ispalo je da nije tako..
da... nisam ja ona koja bi bila razlog da je ostavi...
iako sam rekla suprotno... mislim tako...
želim biti sa njim... no ipak...
ne želim vezu...
čini mi se da bi to bilo preozbiljno...
no znam da sam zaljubljena da mi nedostaje...
ne želim ga zavoljeti...
zato mi je bolje da ga se klonim...
jer ako ga zavolim biti će previše...
znam da će svejedno jednom doći kraj...
i biti će mi teže...
tako da bolje ne...
neću... neću... neću patiti...
no ak bu tak...
onda će ispasti da nije vrijedno voljeti...
no ono pravo zvuči da treba iskoristiti sve prilike....
... iskoristila bih ja tu ljubav...
no bojim se... bojim se patiti...

...ponekad nas odlazak neke osobe jako pogodi...
pogodi nas iako ta odoba nije stvarna, ali se osjećamo dio nje...
ili je ta osoba dio nas...
no nemožemo zamisliti da je nema...
nedostaje mi već sad...
nemogu zamisliti neke serije bez njega...

- za sve obožavatelje O.C

ljudi prečesto pomisle da su sretni pa se sve to sruši...

...možda me vuče za nos, no možda i osjeća nešto prema meni...
kad bi ga bilo tak jednostavno to pitati...
obećao je da će ju odfakati u subotu...
uwi... jedva čekam subotu...
nadam se da je ostavlja zbog nečeg prema meni...
možda OSJEĆAJA...
barem mislim...
ustvari neznam što misliti...
zapravo nisam s njim zbog sebe...
već zbog osoba koje volim...
već sam postala nepodnošljiva bez dečka...
pa je to za moje dobro...
iako se ponašamo kao da smo skupa no zapravo...
to je pitanje dali će se dogoditi...
rekao mi je da se prema nijednoj nije tako odnosio...
sam prema meni...
moja odluka: biti sa njim...
valjda... nadam se da će barem kratko to potrajati...
a ne da završi za četvrtinu dana...
moram priznati da ne osjećam ništa prema njemu...
tada se sve dogodilo iz dosade...
postalo je za trunkicu ozbiljnije...
no ja ne želim da postane u potpunosti ozbiljno...
već da to bude... onako.... nešto onako...
nedostaje mi... neznam dali je to znak zaljubljenosti...
uf... teško pitanje...
a gotovo da ništa ne osjećam prema njemu...
tako je bilo i sa lukicom...
nisam ništa osjećala prema njemu...
sve dok ga nisam zavoljela i preboljela...
nadam se da ću i svog novog "bebača" uskoro
iskreno zavoljeti...

razmišljala sam...
nije mi baš u životu kak bi htjela da bude...
mislila sam da bi bilo sve bolje,
kad bi se pravila da me ni za što nije briga...
no previše je čak i to za mene...
kaj ja znam...
u životu se nekad puno previše očekuje...
od onog što je zapravo moguće...
da, i nitko to ne shvaća nego svi žele još i još...
a nitko nebi ništa učinio, nego bi samo da se to desi...
pa kaj su svi ljudi ne normalni...
usvari to sam već davno zaključila...
izlgleda da moram živjeti po svojem i gladati na sebe
i na moje prijatelje...
oni su jedini koji shvaćaju ovo...
ipak nisam ja jedina koja nezna na čemu je...
što se očekuje od života....
daj....
pa nemoguće je
da barem malo ne znaš pravac svog života....
ustvari da, moguće je...
jer ja neznam pravac svog života...