31.12.2005., subota
The time is now
'your're the first thing
and the last thing on my mind'
(moloko)
Other than that, preporučam Zanzibar.
To vam je u Eleju.
Pardon. U Santa Mo-Ni-Ki.
Iiiiiiiiiii, osim toooogaaaaa, htela bih da vam poželim you know. Sng. Srećnu Novu Godinnnnnnu.
Činjenica da sam tamo gore stavila link koji radi (ako radi) govori da alkohol i nije tako nešto baš you know naročito.
Btw, ne javljam se zato što tražim stan. Selim se u Pasadenu. A možda i ne.
Moloko prešli na Play it Back. Odoh da odigram. OBOŽAVAM ovu stvar.
XXXX
Feisty. Kitten. Sing it back to me.
Come. Come. Come to my sweet melody.
|
25.12.2005., nedjelja
Carols, deo treći i poslednji
Boas Festas.
Nastavljamo s listom. Sledeća je Hark The Herald Angel Sing, izvodi The Fall. Ono
"Hark! The herald angels sing
Glory to the newborn king"
samo u The Fall verziji.
Bila sam u crkvi Sveta Monika u Santa Moniki. Misa je bila vesela i raspevana, publika je pljeskala, žene su bile aktivne (čitale su delove iz Biblije, a neke su pevale tamo ispred oltara), uopšte - praznična atmosfera, kako i dolikuje. Sveštenik ('he's from the Philippines' ponosno su istakle moje prijateljice, takođe sa Filipina) je ispričao jednu priču od Dostojevskog za koju ja nikad nisam čula. Tri puta ponovio da pozdravlja svu prisutnu braću i sestre drugih vera i da im, tj. nam, želi da se tu osećamo kao kod kuće.
To mi je bilo baš lepo.
Posle sam videla jednog slatkog malog koji mi je rekao merry Christmas i stegao ruku. To se dogodilo na zapovest sveštenika da se okrenemo oko sebe i jedni drugima čestitamo. Taj slatkiš (crn, visok, mršav, nekako kosook) mora da je bar deset godina mlađi od mene što sam shvatila tek posle kad sam Bobiju pričala kako je bilo.
Čovek nekad nije svestan svojih godina.
Nosila sam čizmice i neku zelenkastu suknju do kolena. Imala sam i veliki krst-privezak. Srebrni sa rubinima.
Ok, crvenim cirkonima.
Whatever. Nije dobro cepidlačiti!
|
23.12.2005., petak
32.
21.12.2005., srijeda
X-mas carols, 2
Mrtva sam umorna, ali poslednje atome snage skupljam i ulažem u ovaj post zato što me je obuzeo duh Božića.
Sledeća na listi: Santa Babe, Madona. Izdvajam sledeće stihove:
Santa cutie, fill my stocking with a duplex,
And checks
Sign your 'X' on the line
Santa cutie, and hurry down the chimney tonight...
On a more serious note:
Posto sam ja nastavnica engleskog. Nisam to ranije prijavljivala. Mozda zato sto mi je bas, bas, BAS, dosadilo da budem nastavnica. Htela bih da budem biznis woman koja zaradjuje puno para.
To sam pisala pre par meseci. I šta je bilo - našla sam novi posao. Biznis woman. Ono o parama nije još ispunjeno ali, hej - one step at a time. Posebno za osobe sklone besmislenim padovima (Ja. Danas na primer. Na pokretnim stepenicama). Neću se više baviti plemenitim poslom učiteljice, biću umesto toga corporate bitch. Yes! Put za pakao utaban, a ovozemaljski život će dobiti na kvalitetu!
Kao što rekoh, obuzeo me Christmas spirit. Tako vam taj spirit izgleda u Kaliforniji.
|
20.12.2005., utorak
Christmas carols, part 1
All I Want For Christmas (Is You), Mariah Carey
Mnogi misle da je Maraja ludača. Svejedno, ova pesma ulazi na listu 10 (or so) Best X-mas Carols of All Times.
If you can't beat them, fucking join them.
|
19.12.2005., ponedjeljak
"Tall person, handsome features..."
Što se ja razočaram kad vidim sliku nekog zamišljenog lika... Na primer nekog blogera. To me baš rastuži. Nema veze kako izgleda na slici, može biti lep kao filmski glumac, prosto se razočaram.
Pre mesec ili dva sam videla neke blogerke na slikama. Bile su slatke. Ipak, nisam bila zadovoljna. Obična ljudska bića. Bedak.
Moje prvo razočarenje te vrste bio je mister Darcy. Prvi put sam ga videla u ogledalcetu. Moja majka je iz nekog razloga smatrala da deca imaju biti u krevetu u određeno doba, a na televiziji nisu vodili računa o tome da ta i takva deca možda u najveće gutaju Jane Austin i da ŽELE i MORAJU da vide poslednju epizodu u kojoj se Darsi i Elizabeta (u mojoj glavi ja) smuvavaju. Sreća je da imam oca avanturistu. On mi je doneo ogledalce u sobu u kojoj sam ležala očajna i neutešna. U njemu se ogledalo drugo i veće ogledalo iz predsoblja u kom se opet video televizor iz dnevne sobe, a na televizoru on, Mr. Dracy... ili su bar tako zvali nekog lika, svog jadnog i nikakvog, ni nalik mom Mr Darcyju. Ceo svet mi se srušio.
Petnaestak godina kasnije sam ga ponovo gledala, oči u oči (ništa ogledala) i u mnogo drugačijem izdanju. Imala sam 20+ godina i mogla sam da idem u krevet kad god hoću, mogla sam i da ne idem u krevet ako mi se samo tako htelo! E taj mr Darcy, taj mista Daaaaarcy... ooooooh! Gde je vibrator, kad je najpotrebniji!
Ako li bi vam palo na pamet da kažete nešto protiv Mr Darcyja u liku Colina Firtha, bolje to radite na svom blogu. I gledajte da ja ne vidim. I slike mi ne šaljite. Hoću da zamisljam srebrnu kožu, ljubičastu krljušt, krila i ostalo.
|
13.12.2005., utorak
'A vibrator is a dildo that vibrates'
Šta sam primetila - svaki put kad s nekim uđem u (hm) raspravu ili nedajbože svađu, preporuči mi se vibrator. Ponekad seks itself, ali češće vibrator.
Na primer, neko se izlupeta na svom blogu, ja se prepoznam u liku prosvetitelja, ispravljača krivih Drina, etc, etc, ostavim poučan ili protestni komentar, a oni meni - vibrator. Kao, isfrustrirana ženturačo, nabavi vibrator. Ili, tebi (bre) treba jedan vibrator, pa'š da se smiriš, jes' čula. Isfrustrirana jedna....
Da pojasnim, u pitanju su online nesuglasice i dobronamerni savetodavac nema pojma ko sam, gde sam, šta sam, i da li možda baš tad, baš u tom trenutku, ne držim neki ružičasti sa tri brzine VIBRRRRATOR, je l' te, u ruci.
I tako oni odmah, 'ajd vibrator, isfrustrirana.
Nisam samo ja, vidim to često. Ako li se samo žensko oglasi a komentar nije po volji, odmah sledi preporuka.
Kao da će mene to da zaustavi! Nema šanse. Ali pitam se, zašto? Zašto vibrator (sex, šta god)? Zar može stvarno vibrator da te napravi ravnodušnom na sve gluposti koje vidiš? Na primer, imaš vrhunski seks svaki dan, više puta ujutro i uveče, a između vibriraš, like, NON-STOP (ne kažem da to nije slučaj), i onda na primer, između dva jebanja, baciš pogled na neki random blog i vidiš nešto tipa SVE PEDERE TREBA POBITI-ŽENE KOJE NE MOGU DA RODE DETE NE TREBA DA POSTOJE-KINEZI SU STOKA ZAVLADACE SVETOM-RATKO MLADIĆ JE HEROJ! ili već neku mentalnu povraćanku, you get the picture.
I? Ništa. Lenjo si dohvatiš svoj vibrator i zvekneš se par puta. Mirna Bačka.
Neću ulaziti u nepravdu i seksizam zbog kojeg muškarcima u sličnoj situaciji kažu da...šta? Ništa, oni su valjda uvek srećni i namireni. Nikad isfrustrirani.
Neću pokušavati da iznesem i odbranim teoriju da sav sex i svi orgazmi, pa makar trajali po deset minuta, ne mogu da, ono... Ne mogu da pomognu da debil ne izgleda kao to - debil.
Shvatate me.
(Orgazam od deset minuta... Eto u kom pravcu treba da ide nauka.)
|
10.12.2005., subota
Alo, pisci?
Listam The New Yorker, tražim Fiction. Nađem. Priča: Love and Obstacles, Aleksandar Hemon. Počnem da čitam. Druga rečenica:
"One of them was deep and spoke with a southern Serbian accent; the other was mumbly and uttered words with the slurry inflections of a Sarajevo thug - the soft consonants furhter softened, the vowels stuck in the gullet."
Ok.
Nastavim da čitam. Pročitam sve. Toliko mi se svidi da pomislim da moram naći blog Aleksandra Hemona. Tražeći njegov, padnem mi na pamet da možda i Jhumpa Lahiri ima blog. Kako će to biti super, čitati blog Jhumpe Lahiri! Ni ne pomislim da možda ipak nema blog. U mom svetu svi imaju blogove.
Osim Aleksandra Hemona i Juhmpe Lahiri, apparently.
Možda pisci ne pišu blogove da ne bi trošili talenat? Nemoguće! Kakve bi to veze imalo, šta bi ih koštao jedan neobavezni blog? Kao da se talenat troši! Možda bi im čak i prijalo, možda bi se tako oštrili? A možda, kad si pisac, pisanje dokurči, pa nećeš i slobodno vreme da toršiš na to.
Technically, svi blogeri su pisci. Ali otprilike da svi pisci nisu blogeri.
Aleksandar Hemon ima dot com, a ima i ovaj zanimljivi intervju.
Posle sam pročitala priču Alice Munro i zaboravila na Hemona. Kad nema blog.
|
07.12.2005., srijeda
Btw
06.12.2005., utorak
...and Episodic Memory is part of Long Term Memory
Umesto da se sinoć lepo opustim posle poslednjeg, POSLEDNJEG! dana u školi i proslavim novostečenu titulu, ja se - budalasto - pridružim Bobiju i Monseur Možoviku u kućnom bioskopu. Čak za tu priliku i kokice napravim.
Par sati kasnije, ležala sam obamrla u krevetu, u mraku, i trzala se na svaki zvuk, prestravljena idejom da će me neko silovati. Histerija je dostigla vrhunac kad je Bobi u snu i nenajavljeno prebacio ruku preko mene od čega sam se trgla, vrisnula 'PUSTI ME!!!' i zamalo zaplakala. Nesrećni Bobi uopšte nije shvatio šta se dešava, ali pretpostavljam da uzima zdravo za gotovo da sam luda i da je panično vristanje bez razloga u sred noći deo paketa.
In other words, Irreversible. Nemojte ga gledati, nemojte ga gledati, nemojte ga gledati! Po mom mišljenju film je bezveze ako uopšte i stignete dotle da razmatrate umetničke ili kakve već elemente posle sve strave i groze koja vam je servirana već u prve tri scene. O sceni u crvenom tunelu podzemnog prolaza koja traja deset minuta neću ni da govorim. Dakle, nemojte ga gledati. Ali zato OBAVEZNO BUDITE OPREZNI. U životu. Svaki dan. A posebno noću. Uvek. Upišite kurs samoodbrane (ja planiram, već ove nedelje). Nabavite sprej. Postanite paranoični, o da, da!
Ko zna koliko je žena silovano a da se nikad ni ne sazna. Ko zna koliko njih nikad o tome ne priča. Užasava me što se to dešava stalno. Tako sam sinoć, poneta osećanjima i na sebi svojstven impulsivan (and therefore foolish) način, nažvrljala neki post o tome kako nema smisla lupati po tastaturi dok se u isto vreme... ko zna šta sve dešava nekome. Dovela sam u pitanje smisao života, pa i samog bloga, ali sam se posle par minuta presabrala i promptno post izbrisala. Ali zato oglašavam onu tezu da mi je lice "Monike Bellucci, samo jos malo lepše" nevažećom. Prvo zato što nije moguće da obična smrtnica izgleda kao Monika Belluci, a drugo zato što sam to lice videla unakaženo i išutirano. Toliko o tome.
Ja sam neviđena, ali NEVIĐENA kukavica... Moj kukavičluk je medjutim od one vrste koja diktira da se imam plašiti svega natprirodnog, neprirodnog, onostranog i priznatog uglavnom kao proizvod nečije mašte, ali da su ljudi ok. To opet znači da će mi se lako desiti da u slučaju da sam sama u stanu, u pristojno vreme, prijatne letnje večeri na primer, srce počinje ubrzano da lupa, znoj da me obliva, a panika parališe na pomisao, POMISAO, da je u drugoj sobi nekakav zombi sa sekirom ili buba-švaba veličine psa, ali da ću bez problema opušteno prošetati od škole do auta po noći i u gradu sa najvišom stopom kriminala u ovom delu sveta a.k.a. South Central. Imam neku suludu ideju da će me u slučaju nekog konkretnog napada, obuzeti nadljudska snaga i da ću napadača smožditi jednim udarcem.
Hel-lo???
Do kraja nedelje upisujem neku samoodbranu. Krav Maga or something.
P.S.
Nekad pomislim kako bih mogla da idem naokolo i branim nevine žrtve od zlikovaca i sledžija. I da mogu da letim. I da nosim kostim, crn sa plavim, belim i srebrnim detaljima. I tak. Ali neću o tome da ne biste mislili da sam neka ludača sa kompleksom super-heroja.
P.P.S.
Površna analiza diskursa ovog posta ukazuje da sebe i svoje ponašanje opisujem rečima luda, budalasto, impulsivan and therefore foolish, kukavica i ludača sa kompleksom super-heroja, što bi moglo da ima neke negativne konotacije. Ali ozbiljnom analizom diskrusa, uzeo bi se u obzir kontekst, a on počiva na subjektivnoj konstrukciji učesnika, tj. na mentalnim modelima, a mentalni modeli su deo Episodic Memory, a to znači da je ok tako o sebi pričati.
(Umirete da saznate predlog najnovije definicije konteksta? I know!!! Evo vam link i nema na čemu!)
|
03.12.2005., subota
Flaša kraća, sve se tebi vraća... or something
Edi i ja diskutujemo o bogatstvu jezika...
Omg!
Sta je.
Omg, omg, omg!
Umeš li ti šta drugo da kažeš, zombi?
Omg, ti si zombi, imaš nove čizme!
Pa šta?
Pa šta??? Imaš nove čizme!
(muk)
Cuješ li ti, Katy Holms, tebi pričam!
Šta hoceš, dosado jedna?
'Šta hoceš, dosado jedna' Ccc… You're so gay! Gde si kupila te čizme?
Šta te briga.
'Šta te briga'??? Excuse me!
Mogu li ti ja nekako pomoći?
Možeš! Da si prestala da vrckaš na tim štiklama, jes' čula!
Da vrckam na štiklama… Zar si sasvim poludeo?
Ti si poludela.
Da, da, jesam. Zato što te slušam! Shut up.
You shut up. Imam i ja pametnija posla.
Da? Na primer da cediš bubuljice?
Šta! To nisu bubuljice, you're so hateful, to je alergija.
Alergija, na šta? Je l' na te bubuljice što se spremaju da izlete?
Kakve bubuljice, neće, šta pričaš tu!
Hoće, hoće!
E baš neće! Botellita de jerez todo lo que digas será al revés! Eto ti, šta ćeš sad!
Errr, ne znam, da zovem doktora? Kakva botellita a revés, hippo?
Botellita de jerez, sve što kažeš, desiće se tebi! Tako se kaže kad je neko hateful kao ti, baby Ann.
Edi. Ti imaš 30 godina. Ok? Ne 13, 30. 'Ajde sad ponovo, šta botellita.
Vidi je! 30 godina, kakvih 30 godina, shut up, tako se kaže i tačka. I moja mama kaže a ona ima 50. You're such an ageist!
Džiss. Ti si lud a i ja pored tebe...
Yeah, right. Save it for Oprah, hoochie.
|
01.12.2005., četvrtak
Celebration
Wow, decembar, moj omiljeni, OMILJENI mesec.
(da je ovo tuđi blog ja bih sad pomislila, kakav debil.)
Ommmiljeni! Prvo, and for obvious reasons, naj-cool mesec. Najbolje ime, de-cem-bar. Drugo: zima, sneg, praznici. Nova godina. Moj rodjendan (ne tim redom, whatever). Bozić i slava. Ovo poslednje u januaru, ali da nije decembra ne bi bilo ni januara.
(da je ovo tuđi blog ja bih sad naglas prokomentarisala da je ovo neki veliki debil u pitanju. What-eva!)
Godinama sam bila opsednuta novom godinom, to mi je bio naj-cool praznik. Mesecima unapred sam se pripremala i smišljala sta ću da obučem. Omg, koje su to varijante bile! To je bio dan tj. noć kad si mogao da nosiš ono što drugim danima ne možeš. Npr. lakovane cipelice na štiklu i kratku crnu suknjicu sa tilom preko. Sa širokim rastegljiviim pojasom i belim fluffy džemperčićem, tako nešto. A sledeće godine prva mala crna haljina u životu. A pre toga neki braon-zlatan-sve-boje-jeseni ansambl!
Ali uz sva ta očekivanja, pripreme i treninge, imala sam neviđene ispale. Top tri najgore nove godine of my life:
- Srećna nova '93. Ne treba posebno objašnjenje obzirom da je usledila prva u serijalu najgorih mogućih ikada užasnih još gorih i najužasnijih godina, ne samo dočeka nego CELIH godina, svih 365 dana. Na ličnom planu horor je počivao na činjenici da sam je dočekala u nekakvom stanu sa još četiri osobe: dečko, drugarica, njen dečko, pijani drug oba dečka koji za tu priliku umišlja da ume da svira gitaru. Ho-ror.
- Srećna nova '95. Drugarica iz prethodne priče me ispaljuje i ja ostajem kod kuće, outfit i sve. Dečko iz prethodne priče, tada već bivši i uveliko omraženi, zove telefonom, javlja se moj tata, ne govori da sam ja negde gde se super provodim već mi, o tragedije, DAJE slušalicu, i taj mi čestita novu godinu a u pozadini se čuju muzika i ljudi. A ja kući. Sa mamom i tatom. Pravila sam se da se neviđeno zezam, verovatno mi nije prošlo.
- Srećna nova 2004 koju sam dočekala U REDU na TROTOARU, ispred nekog kao fensi hotela, u downtown L.A. To je bio horor. Ne sećam se da li je gore bilo u tom redu dok smo još čekali da uđemo na 'žurku godine' za koju smo dobro platili ili kad smo ušli i ustanovili da je organizatori pod 'žurka' u stvari misle gomile pijanih i naduvanih klinaca po hodnicima hotela i sale u kojima se pušta neka elektronika gde za ulaz treba dodatno platiti. Katastrofa. U stvari, bilo je ok posle, kad smo se Bobi i ja već našli u taxiju i na putu kući (imam i filmić iz tog taxija i kasnije, super smo se zezali) ali nemam više kandidata za listu, pa ono.
I tak. Dok ja ovde kenjam, stoka slavi. Pa u vezi s tim upućujem sve najgore želje izvesnoj instituciji u Hagu s kojom sam do danas bila jebeno ok. Iskreno im želim dvomesečnu neprekindu dijareju. 24/7.
A vama srećan početak naj-cool meseca decembra or prosinca, kako ko voli, važno je da ima c pa da se oseća na zimu i hladno. Oh, don't ask, neka moja privatna ideja.
|
|
