Listam The New Yorker, tražim Fiction. Nađem. Priča: Love and Obstacles, Aleksandar Hemon. Počnem da čitam. Druga rečenica:
"One of them was deep and spoke with a southern Serbian accent; the other was mumbly and uttered words with the slurry inflections of a Sarajevo thug - the soft consonants furhter softened, the vowels stuck in the gullet."
Ok.
Nastavim da čitam. Pročitam sve. Toliko mi se svidi da pomislim da moram naći blog Aleksandra Hemona. Tražeći njegov, padnem mi na pamet da možda i Jhumpa Lahiri ima blog. Kako će to biti super, čitati blog Jhumpe Lahiri! Ni ne pomislim da možda ipak nema blog. U mom svetu svi imaju blogove.
Osim Aleksandra Hemona i Juhmpe Lahiri, apparently.
Možda pisci ne pišu blogove da ne bi trošili talenat? Nemoguće! Kakve bi to veze imalo, šta bi ih koštao jedan neobavezni blog? Kao da se talenat troši! Možda bi im čak i prijalo, možda bi se tako oštrili? A možda, kad si pisac, pisanje dokurči, pa nećeš i slobodno vreme da toršiš na to.
Technically, svi blogeri su pisci. Ali otprilike da svi pisci nisu blogeri.
Aleksandar Hemon ima dot com, a ima i ovaj zanimljivi intervju.
Posle sam pročitala priču Alice Munro i zaboravila na Hemona. Kad nema blog.
|
