Wow, decembar, moj omiljeni, OMILJENI mesec.
(da je ovo tuđi blog ja bih sad pomislila, kakav debil.)
Ommmiljeni! Prvo, and for obvious reasons, naj-cool mesec. Najbolje ime, de-cem-bar. Drugo: zima, sneg, praznici. Nova godina. Moj rodjendan (ne tim redom, whatever). Bozić i slava. Ovo poslednje u januaru, ali da nije decembra ne bi bilo ni januara.
(da je ovo tuđi blog ja bih sad naglas prokomentarisala da je ovo neki veliki debil u pitanju. What-eva!)
Godinama sam bila opsednuta novom godinom, to mi je bio naj-cool praznik. Mesecima unapred sam se pripremala i smišljala sta ću da obučem. Omg, koje su to varijante bile! To je bio dan tj. noć kad si mogao da nosiš ono što drugim danima ne možeš. Npr. lakovane cipelice na štiklu i kratku crnu suknjicu sa tilom preko. Sa širokim rastegljiviim pojasom i belim fluffy džemperčićem, tako nešto. A sledeće godine prva mala crna haljina u životu. A pre toga neki braon-zlatan-sve-boje-jeseni ansambl!
Ali uz sva ta očekivanja, pripreme i treninge, imala sam neviđene ispale. Top tri najgore nove godine of my life:
- Srećna nova '93. Ne treba posebno objašnjenje obzirom da je usledila prva u serijalu najgorih mogućih ikada užasnih još gorih i najužasnijih godina, ne samo dočeka nego CELIH godina, svih 365 dana. Na ličnom planu horor je počivao na činjenici da sam je dočekala u nekakvom stanu sa još četiri osobe: dečko, drugarica, njen dečko, pijani drug oba dečka koji za tu priliku umišlja da ume da svira gitaru. Ho-ror.
- Srećna nova '95. Drugarica iz prethodne priče me ispaljuje i ja ostajem kod kuće, outfit i sve. Dečko iz prethodne priče, tada već bivši i uveliko omraženi, zove telefonom, javlja se moj tata, ne govori da sam ja negde gde se super provodim već mi, o tragedije, DAJE slušalicu, i taj mi čestita novu godinu a u pozadini se čuju muzika i ljudi. A ja kući. Sa mamom i tatom. Pravila sam se da se neviđeno zezam, verovatno mi nije prošlo.
- Srećna nova 2004 koju sam dočekala U REDU na TROTOARU, ispred nekog kao fensi hotela, u downtown L.A. To je bio horor. Ne sećam se da li je gore bilo u tom redu dok smo još čekali da uđemo na 'žurku godine' za koju smo dobro platili ili kad smo ušli i ustanovili da je organizatori pod 'žurka' u stvari misle gomile pijanih i naduvanih klinaca po hodnicima hotela i sale u kojima se pušta neka elektronika gde za ulaz treba dodatno platiti. Katastrofa. U stvari, bilo je ok posle, kad smo se Bobi i ja već našli u taxiju i na putu kući (imam i filmić iz tog taxija i kasnije, super smo se zezali) ali nemam više kandidata za listu, pa ono.
I tak. Dok ja ovde kenjam, stoka slavi. Pa u vezi s tim upućujem sve najgore želje izvesnoj instituciji u Hagu s kojom sam do danas bila jebeno ok. Iskreno im želim dvomesečnu neprekindu dijareju. 24/7.
A vama srećan početak naj-cool meseca decembra or prosinca, kako ko voli, važno je da ima c pa da se oseća na zimu i hladno. Oh, don't ask, neka moja privatna ideja.
|
