plava brazda

petak, 21.11.2008.

UVRIDILO ME

A šta mi je krenilo, ne može nego tako !
Jesan li ja, kraljica majka troje dice, nona troje unučadi, radnica, supruga, domaćica, jesan li ja zaslužila da me najdraži moji uvridu ?
Kupili mi novu dasku za peglanje !!!
Ka da mi triba, za ovo šta tri puta godišnje peglan po 15 minuta odlična je i stara, mogla me služit još godinama.
Bolje bi bilo da su mi svašta izgovorili, istukli me, bacili s terace, ma bilo šta osin da ima veze s najmržon mi spravon na svitu, a ne mi vako dat na znanje da bi tribala češće peglat.
Do daljnjeg ne govorin s nikin ko je umišan u kupovinu daske, priko vake uvride ne mogu lako prić

srijeda, 19.11.2008.

APARAT

Naravno, ja sve znan, u kući i van kuće
Kuvat stvarno znan jer volin i jer me nona odmalena, mada to nije u dobrostojećoj familiji bilo potribno, učila svemu, od ručnih radova do pituravanja stana.
Ona je držala da valja znat, zlu ne tribalo, i imala je pravo, njena mi je škola uvik bila vodilja, osobito za preteških ratnih dana pomorske blokade, nestašice, skoro pa gladi.
To je jedno, a drugo je da svin aparatima u kući dan ime, mikrovalnu zoven video, ko zna zašto
I ne volin ih, upute ne čitan ni slučajno.
Od svih spiza na svitu jedino šta ne znan je vuć one tanke kore za štrudel i napravit kruv, još kore i uspijen razvuć, al kruv...
Picu radin ka od šale, začepljenih očiju, govoru da je tisto isto ka za kruv pa kako onda ne znan kruv.
Ka da su čoravi, pica ima 1 cm visine, a kruv...
Pa su mi lani dica, tročlana zeznuta banda, darovala aparat šta sam radi kruv, ja ne moran ništa.
Nisan ga tila nit otvarat do večeras, palo mi na pamet isprovat.
Prvo i prvo lažu da sam radi, sve san morala mirit, vagat i stavit unutra, drugo i drugo triba ga programirat, a kako kad ne čitan upute ?
Treće i treće unatoč naprid navedenon pamet mi ne smeta, lipo utrpan svega unutra, pritisnen odoka 2-3 botunića i ispa kruv u dvi boje
Cili je pečen, ukusan, al vidi boja, boje mu ljubin.
Sad kad san provala znan da ode više neću peć kruv jer aparat ne radi kako triba, nije dobar i gotovo.

ponedjeljak, 17.11.2008.

STEGNITE REMEN

Lanjsko proljeće uzela za 499,00 kuna crne opančice, meke, široke, udobne, one u kojima ne moraš odat jer same letu.
Svaka in se lipa pozlatila.
Kako se ovo bablje lito proteglo nisan izlazila iz njih osin kad san baš morala obut one "noga lička, cipela pariška" i patit.
Normalno, opančice se iznosile, raširile skroz.
Stežen remen al ne pomaže, izuvaju se, mogu ih još nosat jedino po kući, ka šlape .



Nema mi druge nego se uputit u isti dućan po iste postole.
Tamo zima, samo čizme, gumenjaci.
Uvjeravan prodavačicu da je ovo na mojin nogama kupljeno baš tu i da oću nove, iste, šta košta da košta.
-Gospođo, ide zima, šta će van takve postole, uostalom, stegnite remen pa ćete ih moć još nosit.
Moderne li rečenice, čuješ ju di triba i di ne triba.
Ne da se ona uvjerit, ne da joj se ić po skladištu tražit, uto doša vlasnik dućana, ona nestala.
Za po ure se vraća, nosi slične, narančaste i bež.
Daj koje bilo, samo daj.
Uzela bež, samo 200,00 kuna.
Da ne moran stezat remen išla bi danas i po narančaste.

subota, 15.11.2008.

MOMAK

Već san veliki momak, iman malo više od dva i po miseca, zdrav san, odličnog apetita, noć spavan, dobar skroz.
Isto svi stalno trče oko mene, ugađaju mi, nosaju me, vode vani šetati, ma rade sve šta poželin.
Doć ću u Zagreb na kontrolu početkon prosinca, vodit će me mama, Katja i nono, tata je dva miseca u Beču na doškolovanju za vozit veliki avion, najveći šta ima u nas pa ne može.
Kad dođemo, javit ću na vrime tačne dane, pustit ću Katju da s vama pije kavu
Sve vas lipo pozdravljan i šaljen

četvrtak, 13.11.2008.

VIŠE SLIKA, MANJE RIČI

Dan prije tvrdi butni goveđi mišić, ovaj ima 3 kg, našpikovat.



Zavezat koncen, stavit u vinsku kvasinu, ode su 2 litre kvasine i 1 litra vode, nek prinoći, najmanje 12 sati, može i više.



Pripremit dodatke, meso ocidit pa dobro sa svih strana pofrigat, stavit kapulu da uvati boju.



Zalit crnin vinon, ode 1 litra, dodat vode ako triba, stavit sve dodatke, nek krčka 2 i po ure. Izvadit meso, narizat 2 limuna.



Meso sići na fete debljine najmanje 1 cm, ispala 21 feta, slagat u teču, ostalo proć kroz pasirku, zalit meso.



Poslagat na vrh limune, stavit još po ure krčkat na lagano, dodat soli ako fali.

Kad čovik skuva svoju prvu dobru pašticadu svlada je kuvanje, nema višeg ničeg šta neće znat napravit.

utorak, 11.11.2008.

JEŠKA I ISTINA

Išla prije par dana tren u dućan, leteći jer mi se nije dalo gubit vrime kad eto ti jedne cure :
-Imate li adsl ?
-Iman, da šta si mislila, odgovaran joj i još brže odan dalje.
-Molin vas recite mi broj telefona.
-Ne govorin nikome.
-Dajte, dobit ćete poklon.
-Aj dobro, izrecitiran broj i izletin iz dućana, ona viče:
-Dobili ste maxadsl na 3 miseca za 1 kunu misečno.
-Šta će mi, neman škatulu za to.
-Mi ćemo van sve dostavit, postavit i uzet 1 kunu misečno, posli 3 miseca sve ćete il vratit il postat preplatnik.
Nu ješke, svaka mona će se za tri miseca namečit i adio, ko to više može vratit.
Došla kući, dočekala me poruka da je u nedilju krštenje susidove male.
Šta ću, iden napravit baren jednu tortu.
Uvatila se peć, mišan čokoladnu glazuru, neko lega na zvono.
Povirila, ono dvi fine, ozbiljne žene, otvorila, a one držu letak i navile se drobit kako svak oće znat istinu pa sigurno i ja, taj letak će mi reć.
Ajme, šta to volin, obožavan kad mi nezvani zvonu, još više kad drobu, najviše dok pravin kolače za odnit drugon koje mogu zeznit jer me budale gnjavu.
-Fala van, znan istinu, jedina je istina da će mi zagorit glazura, ajte doviđenja.
Zatvorin vrata, doletin do špahera, opet zvono.
Ko je da je nadrljat će, mislin se, ono njih dvi s letkon, zaboravile pitat kad ću imat vrimena pa će one doć naširoko mi reć istinu.
Max adsl stiga.
Istinu jedva čekan

nedjelja, 09.11.2008.

CVIĆE, ZEMLJA

Osvanila je prilipa nedilja, mirna, plava, okupana suncen, ka stvorena za uredit cviće na teraci, polomilo se, napatilo s olujnin jugon.
I bez juga u ovo doba godine spremin ga za zimu, primistin u zavitrinu, dodan nove zemlje, neku spizu iz poljoprivredne apoteke, učinin šta mislin da mu triba, ono mi je do sad uvik vraćalo u proljeće.
Uzela rukavice, škare, grabljice, lopaticu i na teracu, u piđami.
Volin stat u piđami do podne, ure, ma dok me volja
Čin san se približila divljoj lozi neodoljivo mi zamirisala vlažna zemlja, zaronila ruke u nju, uvik me tako privuče, uvik sve odradin bez rukavica.
Uživan i baš me briga, posli ću se bavit njegon ruku, noktima, lakon.
Volite li vi zemlju ?

petak, 07.11.2008.

KRENILO JE

Kad u nas početkon studenog počnu rođendani odma krenu punon brzinon, nema zaustavljanja do Nove godine, onda kratki predah i od veljače smo opet u điru.
Jučer bija mami, danas Sridnjem, dva škorpiona kojima nije lako ugodit.
Njoj šta kupiš da kupiš il već ima il joj ne triba, pune su kredence i ormari skroz novih stvari, robe, svega šta tu stoji godinama.
U isto vrime hoda po kući u našin starin trenirkama, kuva u starin tečama, tata i ona jedu iz starih pjata.
U jednoj sobi imaju zapakiranu, novu veš mašinu, 2 televizije, rezervnu klimu, grijalice razne, virujen da se ti modeli više nit ne proizvodu.
Jučer san joj napravila i donila čokoladnu tortu i kupila deblje, tople hulahopke s uzorkom, krasne, ne jeftine.
Rekla je da su lipe, al nek ih ja uzmen jer ona ne voli kad su joj noge puno vruće, rađe nosi gaće, bla, bla, bla.
Ne znan ko će joj i kako moć izmislit dar za Božić i Novu godinu.
Za Sridnjeg se spreman, sam je izabra trenirku, ja iden platit.
Da na svitu postoji skuplja bija bi ju naša, takav je oduvik, nema previše robe, al sve šta ima je pomno birano i papreno.
Isto mi je to lakše nego mislit se šta ću i onda pogrišit.
A vama, kako izlazite na kraj s darovima za familiju ?

srijeda, 05.11.2008.

ZAVIDAVANJE

Ovo je Sridnji donija s puta luster za sobu Maloga princa, nek odma zna od čega se živi i šta se u kući voli.
Luster me sitija kako smo radili jednodnevne izlete za turiste.
Po hotelima, od Mirana u Pirovcu do Medene u Trogiru, prodavali smo izlet avionon u Dubrovnik.
Uvik je bilo sve prodano, svaki turist šta dođe 8 dana u sridnju Dalmaciju tija bi povirit u slavni Dubrovnik.
Skupili bi ih autobusima, finin, udobnin Setrama i na Resniku ukrcali u avion.
Ti avioni su bili Tupoljevi, malo grublji, neudobniji od aviona na koje su zapadnjaci navikli.
Ka organizator išla san skoro na svaki izlet, ne toliko radi Dubrovnika koliko radi leta nad obalon, nema ničeg na svitu šta je lipše od toga.
Vozači autobusa mogli su umisto cili dan čekat na Resniku ić s nama, uvik ima mista za 1-2 čovika.
Imali smo jednog koji je umira od straha čin bi se približija aerodromu i umira od želje da vidi Dubrovnik, nikad nije bija.
Drž, ne daj, nekako smo ga nagovorili uć u avion, tad smo mi organizatori ulazili di nas je volja, ne obavezno priko rentgena ka obični putnici.
Turisti već sidu na svojin mistima, vezali se, a naš vozač sta na srid prolaza, vadi iz đepa kacavidu ( šrafciger ) i počne zavidavat sidalo, lupka po prozoru, pretincima za ručnu prtljagu, vadi čekić, klišta...
Nasta muk, svi ga blido gledaju, on još bliđi radi li, radi.
Osoblje aviona i mi molili ga da se umiri i sidne, nek ne plaši svit, on održa govor kako ni svoj autobus ne pomakne dok se ne uvjeri da je sve ok.
Poletili smo s malin kašnjenjen, sritno stigli i krenili na posal, triba razgledat grad, popet se na Srđ, ručat, dan proleti.
Turisti su nan bili krasni, ni jedan se nije zagubija, osta na Srđu il ko zna di, slušali su vodiče ka mala dica.
Onda smo shvatili, triba ih pripast prije leta pa će cili dan bit dobri, a vodiči i vozači će na kraju dobit manče ( tringelta ) ka u priči.
Od tada san na svaki jednodnevni avionski izlet nosila kacavidu i klišta i malo zavidavala prije polijetanja.

ponedjeljak, 03.11.2008.

BUĐENJE

Ne triba ni govorit da su sva mala Sunca lipa i pametna na me, to se vidi iz aviona


Druga i On

Ipak, ima jedna stvar koja mi ne ide u glavu kod Prve i Druge, budu se nasmijane.
To nije na me, nikako, ja san najmanje uru posli buđenja pravi mrgud, nit pušen nit mašen, ajme ti se onom ko u me dirne.
Njih dvi umiru od smija čin otvoru oči, a čini mi se da je i on krenija istin puten.
Od koga su to pokupili, ko je vidija tako se budit ?
Nije li lipše mučat il grintat sve dok čovik ne popije bar dvi kave ?


Prva, Druga i On

subota, 01.11.2008.

JA O KAVI

Fulvus, Luki+Goldie i Dordora rekle su svoje o blog kavi, vrime je da kažen i ja jer vidin da se ne sićaju najbolje al nemojte in zamiriti, nije in bilo lako tačno pisat posli onolikog pića
Prva je stigla stara blog prijateljica Loby, druga ja, di nego u Draškovićevu baš onda kad su specijalci par kuća dalje tražili i našli nekoliko gospode osumnjičene za razne slobodne aktivnosti
Nismo se nas dvi pravo ni smistile kad je uletija nasmijani vitrić, zaćarlija, ispunija prostor...
Luki bez Goldie, vesela, užurbana, mila, pametna
Nakon nje stigla je Dordora, dama od glave do pete, fina, tiha, nježna, al to znate, ista je ka na onom autoportretu
Tek šta smo popile turu i naručile drugu, neću reć čega da ne mislite da smo ispičuture, Luki je nestala.
Čekamo gospođu Fulvus, majku tri sina, jedan studira, kad prilazi zgodna cura, roba 25-30 godina
Smješka se ka da nas zna, al mislin se nije to ona, ne može bit.
Wow, kaže da je !
I sad mi se čini da il nema ni muža, kamo li tri odrasla sina, il to nije bila ona.
Nema veze koja je, mogla bi ju usvojit, tako bi mi se ispunila želja da iman 2 sina i 2 ćere.
Al računala san, da prodan sve šta iman ne bi mogla platit koliko ona može popit za uru vrimena, a govori da voli i jesti
Ajme, bacila bi me na inkanat

P.S.
Više ne brojin blog kave, popila san ih lipi broj i moran reć da su sve bile super, lake, spontane, ugodne, nasmijane, sve posebno draga poznanstva
Jedino šta se nisu pile kave nego...
Pogodite sami

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.