posluhni moje pjesme

Dakle prvi dani travnja bili su izuzetno topli, a svako toliko spustio bi se proljetni pljusak što je moju baku posebno veselilo jer je svakodnevno išla u branje šparuga. A, ni mene nije mogla samu ostaviti kod kuće, pa me tih dana uzimala sa sobom iako se bojala zbog zmija koje su vrebale izlazeći iz svojih skrovišta i pružajući se na nekom povišem kamenitom mjestu.

A za branje tih ukusnih plodova prirode bilo je potrebno pripremiti se tj. obuti čizme ili visoke cipele, hlače od „trliža“ ili neke druge tkanine koja se nije hvatala za trnje. Trebalo je i ruke zaštititi, iako je to izgledalo posve nemoguće, jer prste je trebalo turnuti u svaku šparužinu, u svaku smreku ispod koje bi šparuge mogle rasti...Naravno da ponekad, ako je teren bio zgarište, onda je sve izgledalo mnogo lakše, a i šparuge nije puno trebalo tražiti. Obavezno je u džep trebalo staviti špagu ili lastik s kojim su se kraljice proljeća mogle vezati u rukohvat. A da bi se što bezbolnije moglo doći i zaviriti na mjesto gdje bi one mogle rasti, trebalo je svakako pronaćii poveći štap.

„Ala, dite moje, gremo dokle ni jako teplo“, obratila mi se baka uzbuđenim tonom znajući da će me svojom odlukom razveseliti....Jer ja sam jednostavno obožavala ići u prirodu, u šumu, brati visibabe, ljubičice, gljive i ostale plodove...Pričinjavalo mi je to strahovito zadovoljstvo.

Tako sam se i ja prikladno opremila i krenule mi. Čvrsto sam baku držala za ruku jer nam je trebalo dobrih pola sata hoda po visokoj travi, ne bismo li se popele na područje zvano Maklavun. Danas je na tom mjestu kamenolom, a ja se sjećam onih dana mog djetinjstva, da je to bilo brdašce obraslo niskim raslinjem, šikarom, rekla bih gdje je iz svakog žbunja virila šparužina...To je bio jasan znak da i šparuge moramo tu tražiti, a i da ćemo ih pronaći... No, baka je promrmljala onako sebi u bradu:“Vode, hi je več niki napro bra aš ni vrag od te.“ Jasno je bilo i meni da je berača bilo i prije nas na tom mjestu i da ćemo ponovno morati promijeniti pravac. „Babooo, ja ne moren hoditi, san se štufala, pojadala sam se baki i osjetila neku nemoć u nogama.
„Čemo sisti jedan hip i počinuti, pak gremo zdolun, naprid, jeno malo dimblje.“ Izvadila je baka iz crne kožne, težačke torbe bocu soka od drena odnosno zdrinjula, kako smo mi zvali te ukusne šumske plodove. Nagnula sam nekoliko puta, smočila grlo i lakše nastavila put. A bilo je to još nekih dvadesetak minuta hoda.

A onda sam, ugledavši nekoliko pravih zelenih „grabarica“, šparuga, zaciktala:“Tote, babo ni siguro nidan bra! Aj, koliko hi je!“ Vreda, dojdite babo, upozorila sam baku koja je uz put bacila pogled uokolo, iako i nije trebala jer ovdje , na jednom mjestu, ukazalo se pravo carstvo, ljepotica, pravih, „mesnatih“ šparuga od kojih je baka priredila odličan gulaš i njoke žličnjake. Bile smo sretne i nismo žalile truda i puta jer smo u vrlo kratkom vremenu nabrale, nekoliko sasvim pristojnih rukohvata šparuga. Spremile smo ih u torbu, polako da im ne bismo oštetile vrhove jer je to najbolji i najuukusniji njihov dio. Ja sam brala samo one koje sam pronašla na čistini, a svako toliko kad bih čula da je nešto zašušnulo (bio je to ptić ili gušter), malo sam se trznula jer pomisao da bi mogla biti zmija, grozila me.

Sunce je već pripeklo, ja sam sebi nabrala i poljskog cvijeća, a kad smo stigle u selo, sve je već bilo puno lakše. Kuća nam je bila nadomak. Baka je šparuge odmah odvojila po debljini i kvaliteti, skrčkala ih, tj. odrezala prstima do tvrdoga. Dala se na spremanje ručka, a ja sam ipak legnula u hladovinu ispod starog oraha i slatko zaspala.