30

ponedjeljak

srpanj

2018

I volite se! Oliver

Sve skalinade, sva žuta lisća ljubavi, tvoj galeb, malinkonije, novi život....
Jednostavno plače čovik i ne može stat.
Cili život ti se odvrti i čini se da je u svakom danu s tobon bio i taj lik. Ko kip. Svjetionik...Početak i kraj.

Majko, ako mogu reč, a evo mogu, nekako bolje da si otisla prije.
Ti ovo ne bi priživila! Rekla bi da te odvedemo na one tvoje Prokurative, sila bi na one skaline...i znan.. utopila bi se u svojin suzama i suzama cilega svoga Splita.

Čovik ni ne zna, nemoš to objasnit.

Sa njegovim pismama se rađalo, volilo, veselilo, tugovalo..dovoljno je bilo jednom čuti pismu i ona bi se nekim čudnim kodom, uvukla pod kožu!
Ustvari, taj lik je, sto posto, kad razmislim, uveja taj neki svoj DNK koji je ulazija u krv, lipija za sva zrnca... Te pisme, njih nije tribalo ni pivat. Slagale su se jedna po jedna, negdi u nama, u naše male škafete ...
Kao zapis.
I ja, kao i svi, imam neka svoja sječanja.

Jedan od obiteljskih izleta, meni tek desetak godinica, a sa nove kazete u autu, dopiru njegove pisme; oprosti mi pape, i taaaaj gaaleeb ¶¶!
Pratio nas cilin puten po Sloveniji..kilometri su se prolazili u voznji, a mi smo, brat i ja, grintali sta nas maltretiraju sa tin galebon cilo vrime. Ćaća i mater bi se samo sa smješkom okrenili prema nama. Oliver je to dico!
"Slusaj ga koke, tako me mater zvala od milja, to ti je onaj mali "očalinko" sa splitskog festivala, sa Prokurativa..." tako san ga, eto, tada zapoznala i zapamtila.

I kako nan je uletio, tako nas je taj galeb pratio cilin nasin puten... i dalje, kroz zivot.

Dugo godina poslin, koke je narasla.
Brojin dane do mog vjenčanja. I čekala brata da se napokon vrati nakon dugih šest miseci sa studija. Da ga vidin, zagrlin...
Do tada je samo sla poruke; položija, položija...

A onda se stvorija u hodniku kuce, sa jednom prasnjavom torbon. Bila je 92-druga, početak lita, ratno vrime.
Sa kasetofona je, ko li je to samo namistija
gle, svira isti taj Galeb.
Pogledali smo se, zagrlili, stiskli i zaplesali. U tom nasem velikom hodniku, imam i sliku. Mislim da je to bio čak i nas prvi zajednićki ples. U tom plesu sve čežnje, strahovi, brige, radosti..
A ti si majko plakala...imala si u ruci bilu pamučnu krpu iz Galeba i brisala istovremeno, znoj i suze...
A onda opet, bio je običaj u familiju di se udajem, slušati onu emisiju "želje i pozdravi". Brat, da ne budemo crna ovca, sa svoje strane naruči pismu i kaze mi "ne pitaj, iznenadenje za tebe."
Slušamo to nedjeljno popodne zelje, dan posli vjenčanja, kad ono, ovaj put meni tada najdraza; Kljuc zivota! Koliko slučajnosti... ali nisu to tek slučajnosti.
Jednostavno, on je bio dio svake obitelji, kala, skalina, dnevnih boravaka, balkona i teraca, kafića, konoba, plaža i pučina...

Sigurna san da bi svako moga izvući bezbroj nježnih, veselih i manje veselih trenutaka u kojima se bez njega nije moglo, a da to nismo ni znali...
Nije on bio pjevač...bio je život..sve je taka u tom životu.

I moji prvi kolači u materinoj kužini...dobila sam nadimak Natalina! Tako su me zezali dok san mutila torte, kreme i rožate. I sada kad stavin traversu, uzmen mikser, sitin se društva koje me zafrkavalo i nasmijavalo pismom...a ja, djevojče mlado, ponosna, jer Oliver je to!

A onda...Dan je počeo skroz obično, najavljujući ono poznato teško, sparno vrime.
Jutarnja kavica... Stiže poruka na wap od sina. Umra je Oliver .................
Nije to bio ni šok, ni nevjerica, ne mogu reč, jer znalo se..........
Ali, golema tuga.......o daaa
Ka da se i moja duša odvojila i otišla, otplovila zajedno s njim, u sva ona prostranstva i pucine, koje je volija, o kojima je piva... suze su same tekle..i pustila san ih. Di ću ih zaustavit...ljudina je to.

Tek kada je kčer uletila, stala san. Morala san. Jer bila je jasna: "majkoooo, hočes li sada cili dan plakat? Ionako si slaba, pa ces opet po kauču, eto ti, samo plači, mene onda ne zovi".

Znala je da mora prisič! Jer će i ona. A ona to voli u sebi, sa sobon, kao i sve.
Ustvari, nemojmo se lagat, svi smo, možda i poskrivećki, na svoj način...

Isti dan, večer je. Na TV koncert Olivera, Peristil 2000 g..
Sin, ovaj stariji, plače...mazgov od 24, grca .. zvoni mu mobitel , zovu ga prijatelji za van, a on se ne miče...jedva se odlipio, kaže "ovo se ne moze gledat" i biži ća iz kuće...

Nekako mi bilo i drago vidit te suze i natečeno lice. Znači da je razumio...
i da je taj DNK i u njegovin žilama. A onda ne moš biti loš čovik...Nikako!

I sritna san da su mi dica odrasla znajući i živeći sa Oliverom. Kako im inače objasniti...

A onda čujen glas! Jednostavni, obični, poznati i bezbroj puta slušani, glas tog čovika:

"NEMAN VAN ŠTA VIŠE REČ!
UVATITE SE LIPO ZA RUKE. I VOLITE SE!
NIŠTA DRUGO VAN NE TRIBA!"

Adio barba Olivere! I pozdravite ekipu, puno vas je sada gori....... ddd

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.