Nedaj se Ines!

Kraj osnovne škole..prva eksurzija..prvi džeparac.
Prilika je to za, umjesto suvenira, opskrbiti se sa nekoliko tadašnjih kazeta..dakle, slijedi obilazak foto muzikalija. Ambijent idealan! Sarajevo, Baščaršija...
Kupljeno nekoliko albuma, a između ostalog i pjesme u izvedbi Rade Šerbeđije.
I tako se dogodio i prvi susret sa njom! Pjesmom o Ines!

Iskreno,tada nas je ustvari najvise osvajao Radin glas..ali i ta divna, preludijska melodija u pozadini. Ostalo su bile tek riječi.
A činilo nam se da smo nešto i “povatali”… To da ga je na neki neobjašnjiv način privukla. Ta Ines!
Imala je malu podstanarsku sobicu. Toplu… ukrašenu rijetkim sitnicama, kojima će biti okičeno sječanje na njihove nezaboravne trenutke. Bila je drugačija. Imala je poseban stil, istančan do najsitnijih detalja.

Bio je sretan što je pronašao svoju kraljicu, sa obrazima seljanke i manirima gospođe.Svoju prostakušu I plemkinju.
Gazdarica joj nije bila tu. A oni su loše prikrivali svoje želje… u Zagrebu, kod Grkovića, u ulici Proleterskih brigada 39.
Ipak, ništa od svega nije bilo dovoljno da je zadrži. Da je prikuje za zagrebačko tlo. Ostavila ga je, udala se, a on je ostao sa svojim sječanjima…sam….u dugim šetnjama kraj mora.

A sve se zaista, desilo prije više od pedeset godina, kako je i sam potvrdio.
I samo u pjesmi se zvala Ines!
Ona je danas udovica koja živi u Milanu i nema djece. Bavila se likovnim umjetnostima I astrologijom..
Nikad ga nije zaboravila.
Kažu da mu je napravila i jedan kip od bronce, težak, da ga je pet ljudi nosilo..
Skoro svake godine je imala običaj da posjeti Zagreb, na tri četiri dana – da mu bude blizu i da ga samo vidi.
Pričaju oni koji su je poznavali ili slučajno sretali, kako je ovu ženu, ova pjesma o opjevanoj ljubavi, obilježila za cijeli život.
Hoće li i sada imati razloga da dolazi u Zagreb, odsjeda u Esplanade I promatra krovove grada...

U pjesmi bi sada ona ustala, okrenula ploču..bez obzira na pristojnost u ovom trenutku. Jer njemu je ipak bio najdraži početak i prisječanje na bezbroj bezobraznih podataka njihove mladosti…

Ali pred vlastitim očima ..jedna druga pjesma… On je otišao.. u jednu drugu pjesmu. U vjećnost. U legendu.

Oznake: plaža

Zadvarje!

Na putu do Katuna, jer išli smo magistralom, priko Dubaca, došli smo do Zadvarja.
A utorak! Za sve neupučene to je pazarni dan. Naravno, otac nije ni reka da je baš zato izabra učinit put i posjete taj dan…..
Kad god prođemo prvi zavoj, i pokazu se prve kuće, kao da svaki kamen skiči, piva, izlaze note iz žica Tedija Spalata…iz ovog kraja je ponika.

Tribalo je najprije parkirat. Ali di? Negdi na rubu mista, najboje. I zato me, da ne dangubimo, otac iskrca drito u red, tamo di se siće još toplo pečeno. Šešir na glavu i čekaj koke.



A u redu povici: meni od ovoga kraja, meni od ovoga, meni glavu…oćel' bit i janjetine, a momak strpljivo kima glavon, siće, ni ne gleda, a mene sve straj da ne bi po prstima ..doša red na mene, a oca još nema..panika, zvirkan, di je..evo je, poznata majica na rige ide put mene, olakšanje..ajde pruži taj korak, na redu smo.. stavlja mu momak lipo isičene bokune na čisti bili papir, sve lipo čisto..a ja bi najaradije prstima skupljala one mrvice što su ostale po dasci...

E, a sad vaja napravit đir…ljudi moji koji dernek!






.....Flash-backovi….mi dica otimamo se iz ruku matera, strina, trčimo oko šarenih stolova, divimo se plastičnin drangulijama: ogledalca, lančiči, obruči za kosu. Brat cmizdravo oče onaj novčanik, mali, crni na stisak. Sa grbon Hajduka! Hm, lisac, nekako je nagovorija mater da u oca izmuze koji dinar, kupija ga je! A onda ga mudro pokazuje stricu, i domalo u njemu šuškaju žute kovanice. U mojoj glavi se sada izmjenjuju zvukovi; jel se to čuju kovanice ili ganga!
Ganjamo kokoši, bojimo se krava, sa divljenjem gledamo konje..tovarima se rugamo i smijemo, a oni ko da nas pripoznaju, miruju….

Ovaj put nema stoke, to uglavnom za sv Antu, ili sv Bartula.
Uz cestu stol do stola. A ima i po podu raširenih cerada, pa gledaj…meni najdraže bacit oko na sačuvane starine.





Pogled mi pada na stare košare, pomalo i oštečene, prašnjave su čak, ali meni su lipše nego ove nove pletene, sjajne, ali nekako mi previše umjetne ko prskana narančina kora.



Vručina, sunce je sve više..i sve blista…željezne peke, alati i svakojakih čudesa.






Za oko mi zapela nošnja, pa sukanac; uziman ga u ruku, bode, a otac se sića da nije to ništa kako su nekad boli, nije bilo pamuka, ni satena.






Slikajen sa gušton, a barba koji stoji za svojin štandon mi se obrača - Dojč? - Italien? Ma keee! - Croatian, - Katuni..skoro da san počela na mote…Kaže da ga je zbunila moja oprava, pomalo etno..taman slićna ovoj izvornoj šta je gledan.
A je, kažu mi često da se parin da san došla iz drugog nekog svita.
Idemo dalje…





Po običaju, torba je sve punija; cila velika rešta domaćega luka, drvene kutlače..a i ona kesa sa početka mami, toplinom, mirisima...

Ajmo čale moj! Teta čeka! Možda nas neće pripoznat od moždanog, ali neka nas kod nje. Možda nas u svojoj prići i ona odvede na pazarni dan. Stoplit će se i ona dinja u autu…. a i triba otić prije visokog sunca.

Aj u smokve

"Aj u smokve!" Koja lipa stara besida….ma na prvu možda zvuči grdo i ka neka šporkarija, jel da? Ali kada je izgovorite, ma odmah van prođe neka milina…i shvatite vrlo brzo da je to ipak jedna sasvim “društveno prihvatljiva beštimja”. Ma čak niti beštimja, više ka izraz dragosti, liposti..pa se kad je izgovorite i vi, a I onaj kome je upućena, poćnete i smijuckat..pa van onda to dođe i ka pomirba, a moglo se pritvoriti u svašta, da ste upotrijebili neku drugu beštimju, koliko god opravdani razlog imali.

Aj u smokve! Uvik san se pitala odakle taj izraz. Jer šta je to smokva ikome mogla smetat. Smokva raste iz ničega. Ne triba ona puno zemlje! Niti ikakvu njegu. A dugovječna je ko da carski tretman ima. I u te smokve, to je tako čvrsto korijenje, da i kad je iščupate, niste sigurni nakon koliko godina će se negdi pojaviti nove male grančice..pa smetaju, čupaju se.

Ali, kada je branje smokava u pitanju, postoji ta neka čudna i neobična duštvena opravdanost ubrat tuđu smokvu. U nikakvo drugo voce nisi smija taknit. Vikali bi svi kad bi upali u tuđe grožđe, šipke, trišnje, višnje, breskve…Najprije bi dobili po repici od gazda, a onda bome I od matere I ćaće: ne smiš dite moje, to su tuđi trudi, kupit ćemo van, ali nemojte ić po tuđin vrtlima!
Ali u smokve, druga priča, ipak.

Ja san imala čak i tu sriću da san imala jednu dragu, staru, tetu Anu Kapularičevu! Bila nam je susida, i skoro svaki dan san bila u nje. I brat i ja. A ona je imala i jednu smokvu! Ljudi moji, dok bi se liti, u ova doba, ko klinka, znojna penjala uzbrdicon do njene kuće, nisan znala ćemu bi se više veselila: slušanju ploča sa najnovijeg gramofona, koji je donija sin iz Kanade, ili onoj velikoj smokvi ispod kuće. U nje je uvik bila puna kuća. Tako se živilo. Tada. I najdraže in je bilo odmarati I pijuckat kavicu u ladu te velike krošnje smokve. Pogotovo gerili iz glavog grada Zagreba.
Oni bi toliko uživali u tom debelom ladu, da in je teško bilo iti ispružiti ruke. Nego bi rekli, penji se mala, i beri, pa baci i nama koju… a ja bi jedva dočekala. Bila san čudo spretna, čudili su se i govorili, vidi male kako je kržljavica, a najviše zna ubrat.

Nije se lako bilo pentrati po tin granama, šta zbog friža, a šta zbog onog mliča koje je lišće smokve ispuštalo… A draga teta Ane nije branila. Nikad! Nikome! Sićan se da je bija neki putić kojin su znali prolaziti I drugi, pa bi se mašili. A meni nije bilo pravo. Obrat će nan sve, špijavala san. A ona bi mi tada govorila kako uvik prolazniku triba pustiti da ubere koju smokvu.
Zato one I rastu uvik uz neki put, neki zid, govorila je, da bude uvik dostupna, I gladnome, I žednome..to je Bog tako ostavija.
Ali samo dvi-tri! Tribaju imat miru! A ako vidiš da vade kesu, e onda ne daj.
Šta ću, morala san se pomirit sa tim, a nije mi baš bilo pravo. Oni tako lipo beru ono što in je na ruku, a ti mala ajde u smokve!
Pa se pentraji. Eto, sve se mislin da je možda baš zato taj izraz…

E da, još nisan sigurna misli li se samo na ove svježe iliti i suve smokve…A za njih već triba malo više truda, njih nema uza zid. U vrime Božića su mi nekako najslađe. I još ako su se u moru okupale… Ma vridi smokva, na koji god način.. I koliko god je podcjenjivali, ona se nameće..sama. Zove I mami svojin mednim I božanskin plodovima.
Ma kako god, ja van bez imalo sustezanja kažen, ajte lipo u smokve, a ja ću se mašit ovih. Ja didu poslala malo rižota, o on meni to…
Živilo doba manufakture