Aj u smokve

"Aj u smokve!" Koja lipa stara besida….ma na prvu možda zvuči grdo i ka neka šporkarija, jel da? Ali kada je izgovorite, ma odmah van prođe neka milina…i shvatite vrlo brzo da je to ipak jedna sasvim “društveno prihvatljiva beštimja”. Ma čak niti beštimja, više ka izraz dragosti, liposti..pa se kad je izgovorite i vi, a I onaj kome je upućena, poćnete i smijuckat..pa van onda to dođe i ka pomirba, a moglo se pritvoriti u svašta, da ste upotrijebili neku drugu beštimju, koliko god opravdani razlog imali.

Aj u smokve! Uvik san se pitala odakle taj izraz. Jer šta je to smokva ikome mogla smetat. Smokva raste iz ničega. Ne triba ona puno zemlje! Niti ikakvu njegu. A dugovječna je ko da carski tretman ima. I u te smokve, to je tako čvrsto korijenje, da i kad je iščupate, niste sigurni nakon koliko godina će se negdi pojaviti nove male grančice..pa smetaju, čupaju se.

Ali, kada je branje smokava u pitanju, postoji ta neka čudna i neobična duštvena opravdanost ubrat tuđu smokvu. U nikakvo drugo voce nisi smija taknit. Vikali bi svi kad bi upali u tuđe grožđe, šipke, trišnje, višnje, breskve…Najprije bi dobili po repici od gazda, a onda bome I od matere I ćaće: ne smiš dite moje, to su tuđi trudi, kupit ćemo van, ali nemojte ić po tuđin vrtlima!
Ali u smokve, druga priča, ipak.

Ja san imala čak i tu sriću da san imala jednu dragu, staru, tetu Anu Kapularičevu! Bila nam je susida, i skoro svaki dan san bila u nje. I brat i ja. A ona je imala i jednu smokvu! Ljudi moji, dok bi se liti, u ova doba, ko klinka, znojna penjala uzbrdicon do njene kuće, nisan znala ćemu bi se više veselila: slušanju ploča sa najnovijeg gramofona, koji je donija sin iz Kanade, ili onoj velikoj smokvi ispod kuće. U nje je uvik bila puna kuća. Tako se živilo. Tada. I najdraže in je bilo odmarati I pijuckat kavicu u ladu te velike krošnje smokve. Pogotovo gerili iz glavog grada Zagreba.
Oni bi toliko uživali u tom debelom ladu, da in je teško bilo iti ispružiti ruke. Nego bi rekli, penji se mala, i beri, pa baci i nama koju… a ja bi jedva dočekala. Bila san čudo spretna, čudili su se i govorili, vidi male kako je kržljavica, a najviše zna ubrat.

Nije se lako bilo pentrati po tin granama, šta zbog friža, a šta zbog onog mliča koje je lišće smokve ispuštalo… A draga teta Ane nije branila. Nikad! Nikome! Sićan se da je bija neki putić kojin su znali prolaziti I drugi, pa bi se mašili. A meni nije bilo pravo. Obrat će nan sve, špijavala san. A ona bi mi tada govorila kako uvik prolazniku triba pustiti da ubere koju smokvu.
Zato one I rastu uvik uz neki put, neki zid, govorila je, da bude uvik dostupna, I gladnome, I žednome..to je Bog tako ostavija.
Ali samo dvi-tri! Tribaju imat miru! A ako vidiš da vade kesu, e onda ne daj.
Šta ću, morala san se pomirit sa tim, a nije mi baš bilo pravo. Oni tako lipo beru ono što in je na ruku, a ti mala ajde u smokve!
Pa se pentraji. Eto, sve se mislin da je možda baš zato taj izraz…

E da, još nisan sigurna misli li se samo na ove svježe iliti i suve smokve…A za njih već triba malo više truda, njih nema uza zid. U vrime Božića su mi nekako najslađe. I još ako su se u moru okupale… Ma vridi smokva, na koji god način.. I koliko god je podcjenjivali, ona se nameće..sama. Zove I mami svojin mednim I božanskin plodovima.
Ma kako god, ja van bez imalo sustezanja kažen, ajte lipo u smokve, a ja ću se mašit ovih. Ja didu poslala malo rižota, o on meni to…
Živilo doba manufakture