Mosor2

5. Sara ili Konflikt opšteg i pojedinačnog u moralu


Kada je Sara najzad odlučila da saopšti svome mužu da usled nekih urođenih defekata ne može da ga usreći potomstvom, Avram je ostao da sedi mračan i sumoran, razgovor se prekinuo u napetom ćutanju punom isčekivanja da padne reč koju su oboje znali, ali koju duže vreme ni jedno nije smelo na glas da izgovori. Najzad ju je izgovorila Sara – i zato što ju je kao ženu obavezivala veća odgovornost i zato što je baš ona u tom pitanju trebalo da izvrši akt odricanja. Rekla je: "Imaćeš dete s Agarom, mojom služavkom." Avram odahnu s olakšanjem; nije on uopšte bio čovek velika srca i radovao se što predlog nije potekao od njega. Da je bio manje malodušan, trebalo je sam da ga iznese, očekujući dozvolu od žene, a ne da nju izlaže poniženju da izgovori prvu reč. Nije trebalo kukavički da beži od prekora da je samoživ, nego da ženi ostavi bar privilegiju svesti da je postala žrtva njegove brutalne požude (jer je ona znala da je on Agaru odavno želeo), a ne pak da ga ona unapred razgreši vlastitom inicijativom i da ga gurne u primamljiv greh. Jer Agata Misirka beše najlepša devojka u dolini Eufrata.

Sarina odluka uopšte nije bila stihijski impuls srca. Takođe nije dolazila iz velikodušnosti. Poticala je isključivo iz skromnog znanja kakvo je stekla o porodici. Sara je znala da postoji opšti princip propisan od Boga, po kome je poziv čoveka da svoje postojanje produžava preko dece. Ako taj princip ne biva realizovan, porodica ne postoji, ne ostvaruje svoju suštinu. Radilo se, znači, o usaglašavanju suštine i postojanja, opšte prirode porodice sa individualnim konkretumom kakav je predstavljao par Avram i Sara. Sara je, osim toga, znala da će Avram bez dece najzad postati predmet podsmeha poznanika i prezira javnosti, i da njegova društvena pozicija može da se poljulja usled te nenormalne situacije. Nije je podstakao čak ni strah da će muž biti ismejan; rukovodila ju je čista savest o opštoj obavezi, čista potreba zadovoljenja o p š t e n o r m e i osećanje nemira pred činjenicom da postojanje ne ispunjava suštinu, da njena porodica ne ostvaruje opšti princip porodice: plođenje. Na taj način – opšte je odnelo pobedu nad pojedinačnim.

Nepomična i bez suze žaljenja Sara je ležala na travi u hladnoj noći, zagledana u zvezde, pored šatora gde je njen muž, van sebe od uživanja, uzimao u posed prekrasno Agarino telo. Noć je bila duga, beskrajna, ali Avram nije osetio njeno trajanje, dok je Sara znatno ostarela za tu jednu noć.

A zatim se desilo ono što se moglo predvideti. Agara je bila dobra devojka, ali naivna i malo ispunjena taštinom. Nije shvatila zadatak, za koji ju je sudbina namenila. Noć provedena s Avramom i ponovljena još nekoliko puta bila je za nju samo noć uživanja, a ne noć obaveze – kao za Saru (Avram je zadržao dvojan stav – izvršavao je obavezu – ali zašto, kada se prilika ukazala, ne bi iskoristio njene divne strane?). U sistemu ispunjenja p r a v a Agara je bila samo pasivno oruđe, lišeno svesti o svojoj ulozi; njena svest je bila slobodna od o p š t e g znanja, koristila se pravom da okusi neposrednu radost, njeni motivi bili su individualni i vezani za tekući trenutak.

Ali Agara je znala da je dobro imati dete. Zato umesto da skromno odigra svoju ulogu, ona se oholo hvalisala svojim sve većim trbuhom i gde god je mogla isticala je javno svoje očekivano materinstvo. Sitnim aluzijama i gestovima takođe je davala nesrećnoj gospođi da oseti njenu prednost, tako da je Sarina žrtva bila stavljena na sve veću probu. Avram je, u početku, išao ponosan kao da je izvršio bogzna kakav težak podvig, ali kad uskoro domaća atmosfera posta nesnosna – on poče da beži od kuće, da se ne bi angažovao u ženskim svađama.

Avram, kao svi oni o kojima se govori: "pravi muškarac" – bio je grozna kukavica. Imao je samo ništavnu hrabrost da razmahuje mačem kada se nađe u pomamnoj gomili boraca, ali nikad nije umeo da se suprotstavi životnim konfliktima, nego je kukavički izbegavao svaku inicijativu, trudeći se da uvek čini tako da neko drugi preduzima, za njega teške, odluke. Sada se, takođe, poneo saglasno sa svojim karakterom. Na bolnu ženinu viku, na bes njene razjarene mržnje, žurno je odgovorio: "Ali Agara je tvoja služavka, možeš sa njom da činiš šta ti drago, nemam nameru da se mešam, ne tiče me se šta će se s njom desiti."

Sara je samo čekala tu dozvolu. Uveče, istoga dana, trudna Agara, zasuta blatom okrutnih grdnji, sva modra i osramoćena, uz glasan plač pobegla je iz kuće svojih hlebodavaca. Na taj način je poriv srca, na kraju, odneo pobedu nad zakonom; postojanje se pobunilo protiv suštine, pojedinačno je odnelo pobedu nad opštim. Avram se vratio kući kada je sve već bilo gotovo i bio je, maltene, zadovoljan obrtom događanja; laku grižu savesti, koju mu je nametala misao o isteranoj ljubavnici, brzo je zamenilo zadovoljstvo i olakšanje što se čitava gužva najzad završila, a on je doneo nikakvu odlluku. Kao sve kukavice bio je uveren da, pošto ništa nije radio, nije ni odgovoran i da je najbolje ne angažovati se: oplodio je Agaru po ženinoj preporuci, nije učestvovao u njihovim ženskim svađama i najzad je rekao samo da je Agara Sarina sluškinja i da Sara ima prava da postupa kako joj drago – a to nije bilo ništa drugo do prosto utvrđivanja činjenice. I istovremeno mučna situacija se razmrsila sama.

Dalji tok ove istorije manje je zanimljiv.

Naravoučenije prvo: Sarina situacija. Ako se pravo pokazuje odista nepodnošljivo i previše siluje našu prirodu, nije krivica ako se ne ispunjava, a njegovo ispunjavanje je – zasluga. Drugim rečima; naturam expelles furca... etc.

Naravoučenije drugo: Sarina situacija. Ako smo ipak preuzeli na sebe breme ispunjenja prava, onda je krivica ne istrajati do kraja, jer inače će neko drugi platiti zbog naše nekonsekvencije.

Naravoučenije treće: Agarina situacija. Snose se zaslužene kazne za nezaslužene prednosti.

Naravoučenije četvrto: Avramova situacija. Kukavičluk može korisno da se uskladi u susretu s najvećim strastima.

Naravoučenije peto: Avramova situacija. Ne zavaravajmo se da ne donosimo odluke ako samo utvrđujemo činjenice.

Naravoučenije šesto: situacija trougla. Kakva monstruozna istorija: imati ljubavnika s ciljem da bi se imalo dete! Ali treba se odlučiti, a o tome se radi pre svega.


6. Avram ili Tuga viših razloga


Istoriju Avrama i Isaka fizički su interpretirali Seren Kjerkegor i njegovi nastavljači kao problem straha: Avram treba da žrtvuje sina po Božjoj zapovesti, ali otkuda sigurnost da to nije naređenje Boga, a ne satansko kušanje, iluzija ili ludilo? Otkuda sigurnost da on ispravno tumači sebi naređenje? Drugim rečima: polazna postavka egzistencijalne interpretacije Isakovog problema jeste pogled da krajnja odluka leži u Avramovim rukama, da on ne može ovladati nepokolebljivom sigurnošću u pogledu izvora naređenja ni njegove sadržine, da je razdiran strahom jer, možda, žrtvuje sina uzalud. Avram istupa kao oličenje ljudskog nemira naspram situacije u kojoj postoji prisila izbora između velikih vrednosti i nedostatak spoljašnjih razloga za njegovo izvršenje. Priznajem da imam volju da razmatram Isakov problem na znatno prostiji način, povezaniji s prethodnim Avramovim životnim kolebljivostima. Pretpostavljam da Avram nije mogao da ima sumnji u pogledu božanskog porekla naređenja, jer je imao nepogrešive načine sporazumevanja sa Tvorcem, današnjim ljudima nepoznate, opštio je sa njim često i čak je, do izvesne mere, postao familijaran sa svojim pretpostavljenim. Takođe uzimam u obzir glavno obećanje koje je od njega ranije dobio: da će ućiniti od njega veliki narod, okružen naročitim blagoslovom i obdaren specijalnom pozicijom u svetu. Uslov je bio samo jedan: apsolutna poslušnost prema vlasti. Kad Avram ne bi bio uveren da se Bog odista njemu obraća, namera Boga bila bi bez ikakvog smisla, jer on je želeo da isproba vernost svoga podanika i morao je da pronađe sredstva da bi doveo do njegovog razuma nepokolebljivo ubeđenje da je upravo takvo naređenje dobio od pretpostavljenog; u suprotnom slučaju cilj poduhvata bio bi promašen – umesto da se pita da li da izvrši naređenje, Avram bi morao razmišljati da li je naređenje uopšte primio. Drugim rečima: na Avramu leži odgovornost za državne interese. Buduća sudbina naroda i veličina države zavise od skrupulatnog izvršavanja božjih naređenja, ali Bog zahteva da on žrtvuje sopstveno dete. Avram je imao kaplarsku prirodu i navikao je da se čvrsto drži instrukcija odozgo – ali ipak nije bio bezosećajan prema sudbini svoje porodice. Kad mu je naredio da prinese sina na žrtvu, Bog nije smatrao prikladnim da obrazloži svoje naredbe. Jer nije u običaju autokrata – da se podređenima pravdaju zbog svojih naređenja. Suština božjeg naređenja, naime, počiva na tome da ono mora biti izvršeno zato što je naređenje, a ne pak zato što je razumno, delotvorno, promišljeno, nema potrebe da izvršilac razume smisao naređenja – jer svaki drugi sistem neizbežno vodi u anarhiju i nered. Izvršilac koji pita za razloge dobijenih naređenja jeste sejač nereda i demaskira se kao jalov rezoner, nadmen mudrijaš, a u suštini neprijatelj vlasti, društvenog poretka i sistema. Ali kad naređenje glasi: ubij svoga sina? Avramov konflikt je običan vojnički konflikt. Avram je svestan da se našao u neprirodnoj situaciji, dokaz za to je okolnost da je, kada se približio mestu žrtvovanja, naredio slugama da ostanu, slagao je da ide sa sinom da očita molitve, i požurio je da, u samoći, izvrši okrutni obračun. Nije hteo da njegov jedini sin postane svestan da pada kao žrtva od ruke svoga roditelja.

Kad su stigli na mesto, Avram je dugo i sa oklevanjem pravio žrtvenik od donetih smolastih cepanica. Žrtvenik mu nikako nije polazio za rukom, drva su se rasipala po travi i nekoliko puta je valjalo počinjati iznova. Isak nije uzimao učešća u tom poslu, posmatrao je oca uplašen, povremeno je nešto bojažljivo pitao, ali je dobijao mrgodne i bezvoljne odgovore.

Najzad se nije moglo dalje odlagati. Avram nije hteo do kraja da obavesti sina u pogledu njegove sudbine, to nije bilo predviđeno naređenjem, te je mogao dete da poštedi užasa. Hteo je da ga usmrti munjevitim udarcem s leđa, isprobanim udarcem, pri kome niko nema vremena da saobrazi da gine.

Ali upravo mu to nije pošlo za rukom. Isak se popeo na žrtvenik jer mu je otac naredio da popravi neku beznačajnu pojedinost. U tom trenutku Avram je digao teški bronzani mač kojim je navikao da ubija volove jednim udarcem. I u tom trenutku se razlegao odlučni krik anđela: "Stoj!" Odmah posle njega drugi krik užasa i zgražanja: to se Isak okrenuo i ugledao oca ukočenog sa dignutim oružjem, i sa bleskom brutalne determinacije u očima, sa stisnutim usnama i izrazom tupe odlučnosti na licu. Isak je otegnuto kriknuo i pao onesvešćen.

Bog se dobrodušno osmehnuo i potapšao Avrama po leđima: "Dobar si – reče mu sa odobravanjem. – Sad znam da kad ja naredim nećeš poštedeti ni rođenog sina." Posle čega ponovi ranije obećanje o množenju naroda njegova i o ukazivanju pomoći u savladavanju neprijatelja: "Kad si poslušao glas moj."

Na tome se istorija završava. Ipak mogla je da ima dva različita završetka. Da Isak nije okrenuo glavu u poslednjem trenu mogao je uopšte da ne opazi da se nešto desilo. Mogao je nešto kasnije sići sa žrtvenika i ugledati oca već sa mačem zarivenim u zemlju kako vadi utrobu jagnjetu. Tada bi se ceo događaj odigrao van Isakove svesti i završio bi se bez daljih posledica kao rasprava između Avrama i Boga. Bio bi ilustracija izvesnog tipa vaspitanja. Isak je ipak video. Avram je bio zadovoljan, jer je priuštio priznanje Boga, sigurnost velike države u budućnosti, i najzad je sačuvao sina. Sve se dobro završilo i u porodici je bilo mnogo smejurije. Isaku je samo preostala sitna mučnina: otada se ljuljao na nogama i teralo ga na povraćanje kad vidi oca. Ali na kraju je ipak živeo dugo i srećno.

Naravoučenije: neki mekušni inteligent, histeričan, plačljivko, možda će reći da li je Avram ubio sina ili je samo digao mač u nameri da ga ubije, pa ga je neko zadržao – da je to s tačke gledišta morala svejedno. Mi ipak, zajedno s Avramom, smatramo suprotno – mi, pravi muškarci. Mi ocenjujemo rezultate i znamo da je vrlo važno – hteo ubiti ili nije hteo ubiti – samo kad na kraju nije ubio. Zato se smejemo da puknemo, zbog sjajne šale Gospoda Boga. Najzad i sami vidite da je on bogovski momak.


8. Bog ili Relativnost milosrđa


Ova je pričica vrlo kratka i jednostavna; sadrži samo osnov, pitanje i naravoučenije.

OSNOV: Psalmopevac veli o Bogu (Ps. 136. 10. 15) Koji probi Misir u prvencima njegovijem; jer je do vijeka milost njegova.
A Faraona i vojsku njegovu vrže u more crveno; jer je do vijeka milost njegova.

PITANJE: Šta misle Egipćani i Faraon o milosrđu Boga?

NARAVOUČENIJE: Milosrđe i dobročinstvo ne mogu da budu namenjeni svima. Kad upotrebaljavamo te reči, dodajmo uvek: za koga. A kad činimo dobra dela narodima, pitajmo ih, takođe, šta o tome misle. Egipat, naprimer.


9. Valaam ili Problem objektivne krivice


Valaam, sin Boerov, krenu na službeno putovanje po naređenju Božjem u važnom državnom pitanju, a putovaše na magarici. Bogu se ipak ne dopade put koji ovaj izabra, te posla anđela da Valaama zaustavi. Aliti učini istovremeno da anđeo s mačem velikim vidljiv beše samo magarici – što se, uostalom, ne jednom dešava. Videći prepreku, magarica se ponese racionalno i skrenu s puta; Valaam, koji anđela ne viđaše, takođe se ponese racionalno i poče je tući štapom hoteći je prisiliti da se vrati na put. Stvar se ponovi triput, dok najzad Bog ne udeli dar govora magarici, koja glasno njaknu:
– Zašto me biješ?
Valaam, ne čudeći se posebno zbog njena govora, jer se u to vreme događahu i daleko veća čuda, gnevno ogovori:
– Ti mi se rugaš! Šteta što nemam mača, jer bih te posekao.

Bog ipak, koji govoraše prostim ustima pokorne životinje, dosta dugo ne reče jahaču o čemu se, u stvari, radi i prepiraše se s Valaamom koji beše prosto modar od besa. Najzad se smilova oboma i učini anđela vidljivim i za Valaama, a ovaj odmah shvati situaciju. Anđeo pak skoči odmah na nj s grdnjama.

– Zašto si tukao nevinu životinju? Ta magarica – vikaše – spasla ti je život, jer da je nastavila put, bez milsoti bih te raspolutio ovim sečivom, a nju bih ostavio u životu.
– Ali, milostivi Gospodine – branjaše se Valaam – nisam te video jer mi se nisi pokazao.
– Ne pitam te da li si me video ili nisi – vikaše anđeo lupajući nogama – pitam te zašto si tukao nevinu životinju?
– Ali, Gospodine – govoraše Valaam zamuckujući – tukao sam je jer mi se protivila, svako bi na mome mestu tako postupio.
– Ne svaljuj krivicu na "svakoga" – grmnu anđeo – reč je o tebi, a ne o "svakom". Protivila ti se jer sam joj ja naredio, a ti, bijući je, usprotivio si se meni, koji sam tvoj pretpostavljeni, a time i Bogu koji me je poslao, a koji je još viši pretpostavljeni.
– Ali, dostojni, poštovani, velevažni Gospodine – zaječa Valaam – nisam te video, pa kako sam mogao...
– Opet zaobilaziš stvar – prekide ga anđeo frkčući od ljutine. – Svi ste vi isti. Svaki greši i govori da "nije znao"; trebalo bi pakao lokotom zaključati kad bi se uzimala u obzir takva izvlačenja. Zgrešio si objektivno, razumeš? Objektivno si se suprotstavio Bogu.
– Razumem – reče tužno Valaam, već pokoran. Stajaše na putu mali, debeo, nesrećan, i brisaše znoj s ćelave glave. – Sada već dobro razumem. Ja sam objektivni grešnik, prema tome, uopšte sam grešnik. Zgrešio sam jednom jer te nisam video. Zgrešio sam drugi put jer sam tukao nevinu životinju. Zgrešio sam treći put jer sam hteo da jašem dalje, uprkos Božjoj zabrani. Zgrešio sam četvrti put jer sam se sa tobom svađao. Ja sam posuda greha, gmaz nečisti, za koga bi i pakao bio blagoslov. Zgreših veoma, Gospodine. Imaj milosti, Gospodine. Sve dolazi od moje proklete plahovitosti.
– Hajd', dobro, prestani da se pravdaš – frknu anđeo, ali već mirno, odobrovoljen. – Putuj sad dalje.
– Na koju stranu, Gospodine? – upita Valaam.
– Na istu na koju si i krenuo – odgovori aneđo.
Valaam jauknu i zajeca.
– Pa upravo si hteo da me zadržiš, Gospodine.
– Već sam te zadržao, a sad možeš da putuješ dalje – odgovori anđeo.
– Pa zašto si me zadržavao, Godspodine?
– Prestani da mudruješ, grešniče! Bog je tako hteo.
Valaam rezignirano uzjaha na magaricu, koja polazeći promumla:
– Dabogme, na kraju sam najgore prošla ja, moj gospodar je podneo samo moralnu neprijatnost, a mene još uvek bole leđa.
A zatim se polako udalji zajedno sa jahačem.


Naravoučenijâ u ovoj priči ima mnogo, ali nećemo sva navesti. Vredno je napomenuti, ovo u slučaju da se anđeo pokazao samo Valaamu, on bi usmerio magaricu koja bi sigurno poslušno skrenula s puta. Ali tada ne bi sigurno imao prilike za z a s l u g u – jer kakva je to zasluga ako se zaobilazi vidljiva prepreka? Zasluga je zaobići nevidljivu, a on baš to nije hteo da učini.

Naravoučenije prvo: ne omalovažavaj glas stoke, jer ona često zna bolje.

Naravoučenije drugo: neznanje je greh, i pravdajući se neznanjem, samo dodajemo novi greh starim gresima.

Naravoučenije treće: u suprotnosti je sa zdravim razumom upotrebljavati zdrav razum u svađi sa apsolutnim razumom.

Naravoučenije četvrto: od objektivne krivice neće nas osloboditi čak ni Gospod Bog.

Naravoučenije peto: to su posledice kada se dvoje ponašaju racionalno, ali kad svako ima druge stvarne premise.

Naravoučenije šesto: takav je život.