Kad ne ide, ne ide

utorak , 15.11.2016.

Nažalost, izgleda da nemam kapaciteta za posao na kojem se trenutno nalazim. Stalno sam opterećena teškim mislima, napetošću, nemirima, ali najgore je što to traje ne samo tamo, nego i kad dođem doma, a bogme traje i noću jer imam velikih problema sa spavanjem. Normalno spavam jednom u tjedan dana, sve ostalo je uz mnogo buđenja i poteškoće da uopće zaspim. Ne pomažu tu ni afirmacije, ni mantranje koje ni ne stignem prakticirati, a onda kad uhvatim vremena nemam se snage fokusrati, jer, za mantranje ipak treba određena doza mira, a ne da se scene s posla ubacuju kada bih trebala meditirati na ime Boga. Stvar je izmakla kontroli onog dana kada sam posegnula za pola tablete za spavanje. Inače jedina tableta koju bih uzela bila bi ona za glavobolju i to kad se zaista raspadam.

Ne pomažu tu ni tretmani jer oni nisu dugoročno rješenje. Nakon tretmana sam mirna jedno kraće vrijeme, a onda počne sve ispočetka. Počela sam, doduše, sebi davati Reiki. Samo počela, jer sam si napravila jedan tretman u svo ovo vrijeme. Nastojim biti promatrač situacije, ali čak i kada pustim sve u vražju mater i samo promatram, osjećam se kao zadnji luzer koji je bačen u neki krivi film. S obzirom na uvjete u kojima se nalazim, ne mogu dati otkaz. Jer neću moći naći ništa drugo. I staroj neće biti jasno i počet će dramiti egzistencijalnu krizu. Ali meni realno ovo jako škodi.

Ne znam, osjećam se potpuno bespomoćno. I beznadno. I ne vidim rješenje. Na pragu sam odustajanja, ali ne znam kakvog. Što bi uopće značilo odustati? Pustiti da se čopor majmuna razulari jer čuvar nije sposoban zauzdati ih? Odustati od krivih misli bilo bi najbolje, no naprosto nisam otkrila metodu. Ništa mi ne funkcionira trenutno. Previše je tu negativnih emocija vezano za čitavu tu priču, čak i prije neg je glavni dio počeo. Promatram li sebe kroz sve ovo? Moj doživljaj mene iznutra apsolutno je drugačiji i od onoga kako me vide drugi koji me znaju, i od onoga što je zapisano u zvijezdama. Ja sebe ne prepoznajem. Istina da sam pomalo mračan i melankoličan tip i da znam zapasti u crnjake, no do ove razine da mi sve bježi van kontrole, to mi se nikada nije događalo. Ostavljam stvari unaokolo, odlazim od doma bez ključnih stvari, gubim se u mislima, ne mogu održati postojanost. Koja god lekcija da ovo je, ja ju želim otkazati. Nisam spremna. Smijem li ne biti spremna? Jesam li luzer ako nisam spremna? Ili se samo želim pobrinuti za svoju dobrobit? Ne znam, dragi moji, ali Atma je u prilično velikom crnom dreku trenutno.

Oznake: nesanica, nesnalaženje