Nema života od sjećanja...
Baš sam prekopavala po starim fotkama i našla ih hrpu iz srednje škole, zapravo iz doma. Inače, išla sam u srednju tehničku (OT) u Garegani (Garešnici). To vam je jedno mjestašce (selendra), koje vam se nalazi Bogu iza starki, kad se gleda iz Ivanića. Točnije, nekih 30 km od Kutine prema Daruvaru. Ugl, te četiri godine sam provela u tom (m)učeničkom i mogu reć da su bile jebene, kad se sad svega sjetim.
Ok, buđenja ujutro su bila malo mučna. Mislim treba probudit u 7h ujutro nekih 120 tinejdžera, pa su se luđaci dosjetili da bi nam u tu ranu zoru mogli uključivat požarni alarm (kaj je, btw, ilegalno). I tak je nas svako jutro budil taj milozvučni (nenormalno iritantni) alarm...Al ne bi ni to bilo tak strašno da se to glupo zvono nije ugnjezdilo drito kpd vrata MOJE sobe. Mislim da mi je taj zvuk priuštil preko nekoliko manjih infarkta. Al preživjela sam...
Nakon tog zvona odgajateljice idu u obilazak, pa me tako Katarina budila svojim umiljatim- Ajme meni, opet ti je soba u neredu, nikad ne pospremaš, pa jesi ti normalna?!? (ironija je u tome kaj sam bila predsjednica odbora za urednost soba). Fifa je bila blaga, al je imala neki piskutav glasić- Djevojčice moje, jeste li dovoljno budne da odem?.
Džemila se pak ponavljala ko pokvarena ploča, pa smo od nje uvijek čuli samo- Ajde, ustajte, novi radni dan, idemo u nove pobjede...
Maca nije imala neku takvu mantru, al smo znali da je ona u smjeni čim bi čuli nabadanje potpetica po hodnicima.
A Vrana... Ona je uvijek kasnila u obilaske, pa smo mi, jadni, zbog nje kasnili u školu. Tolko o buđenjima.
Kaj se tiče ljudi (mislim, učenika), uvijek je bilo nekih konflikata, al smo se, sve u svemu poprilično dobro slagali. Znali je nas deset pušit jednu pljugu, jer se bez para ostajalo već u utorak, pa i prije. Kad je neko napravil neko sranje, usklađivali smo priče ko da idemo na policiju davat iskaze.
Čuvali smo si leđa. Tak se sjećam u prvom srednje je frend Hans skočil kroz prozor u dvorište (?) i neka baba ga cinkala. Lik imo 2 tjedna do mature i starješine ga htjele hitit iz doma. Tak smo se neke cure i ja digle i po domu skupljale potpise za peticiju da ga ne hite. I nisu ga hitili..
* * *
Nedjelje navečer su bile ko vikendi. nije bilo profki u noćnoj, nego samo čuvari- Brko i Dobrica. Kaj smo radili? A niš, furali smo klopu, švercali cugu, zatvorili se u sobu, obično moju ili Draškovu jer su bile velike, puštali ziku, zajebavali se, opijali, kartali. Ma ludilo...
* * *
Zima. Znate kad padne onaj prvi pravi snijeg? Zamislite kak se 120 ljudi u dvorištu gruda, hiću se u snijeg i rade neke falične snjegoviće jer nam kuharice nisu dale mrkve za njuške... Ni kad sam klinka bila, grudanja nisu bila tak zabavna...
* * *
Proljeće. Igranje skrivača, lovice i svih tih gluposti. Baš me briga kolko je djetinjasto, mi smo se još bolje zabavljali kad smo skužili kak glupavo izgledamo.. Stolni tenis, odbojka na asfaltu (ne pokušavajte ako niste spremni na ozljede i ogrebotine), cuganja na Zvijezdi ( spomenik).... Nezaboravno...
* * *
Jesen. Kupovanje kestena kod jednog lika u centru i lunjanja šumom po lišću. Bilo je malo creepy, jer onak, u mraku niš ne vidiš, sam čuješ to lišće i nečije korake kak ti se približavaju...
BUUUUUUUUUUU!!!!
Vrisneš (da te se čuje do Urugvaja), posvijetliš s mobitelom i vidiš kak ti se krevelji frend- Draško Grad... Brrrrrr......
* * *
Ma da mi se vratit malo, samo na jedan dan... Pozz Nožićki
Pozdrav
Evo mene, samo da pozdravim... Zdravo.
29.10.2008. u 14:06 | Ja bi josh.. (4) | Print | # | ^LAgaNO padam S poČETka na kRaJ
Konačno si skinuh 'Clockwork Orange'. Sad mogu odapet sretna.
Taj film sam neznam kolko puta već pogledala. Oduševljena sam.
Nego,ubit će me ova jesen.. Mrzim takvo vrijeme,baca me u depru i navodi na puno razmišljanja o svemu i svačem, a to nije dobro, jer kad ja počnem razmišljat…khm..
Ewo, trenutno neam nikaj pametno za pisat, al užasno mi se tipka, pa sad tu seruckam bezveze. Bez plana i programa.
Ovaj blog ziher nikad nebu došo na onu listu 'cool blogovi'.. al,ok,nemreš imat sve.
Boli me glava.
I neam cigareta, pa sam, jel, malo histerična.
A i neam inspiracije pa bi bilo dobro da prestanem drobit..
I, da, nađoh još nekih zanimljivih citata, pa ewo:
-Moji saveznici su disciplina i ludilo-
-Strah je moćna oštrica u tvom umu. Podleći strahu znači oslabljeti. Sprijateljiti se sa strahom djeluje umirujuće. Strah je prijatelj.-
-Nadvladaj bol. Bol je bolja od ljubavi. Manje te iscrpi, više zadovolji.-
-Što je glupo, nije teško- 
-JA RAZUMIJEM JEZIK MIROVANJA I TIŠINE VLASTITOG UMA- 
-Istina boli, ali bol godi-
-SranJE nemA dNa. IdeŠ DUBOko KolIKO ti srCE žELi-
-Of course I'm talking to myself. Who else can I trust?-
-Kad misliš da nekoga poznaješ, on se promjeni pred tvojim očima-
NOžiĆKA
Well, došlo je i to... Jesen je dovukla dupe u Ivanić. Sat se promjenil, pod koracima nam šuška žuto lišće, a onaj tip pred konzumom je počel prodavat kestene. Prije četiri godine sam doselila sim i baš se čudim kak nikad nisam primjetila kak tzgleda jesen u onoj mojoj Kutini. A valjda je isto ko i tu... Kaj ja znam. Zanemarite... A ja sam baš neka tužnjikava zadnjih dana. Ne znam jel to zbog te jeseni kaj je takva neka umorna il zato kaj me jedan dotični momak ne šmirgla ni 2 posto... :( Ko će ga znat... E, da... Za dva tjedna odoh ja za Zadar. :) Da malo zbrišem od svega. Mislim da će mi dobro doć malo nepoznatih lica i ulica... A prek ljeta tak i tak nisam nikam išla. Zapravo, nisam se iz kuće makla... Doslovno... Umjesto da sm se cijelo ljeto zajebavala i trčala za odbojkaškom loptom, ja sam, idiot, crtkarala flomićima po gipsu na nozi i zajebavala se s onim glupim štakama. Sva sreća da su mi frendovi i frendice zvonili na vrata sa filmovima, kokicama i čipsevima inače bi uvenula od dosade. Hvala im na tome kaj su tak dragi... Imala sam samo jedan jedini svijetli trenutak ovog ljeta. Ono jutro kad su mi u Dubravi skinuli gips. Super, koji provod... Btw, sinoć sam Nožićki ispričala jedan vic,nije nikaj posebno, al glavno da smo se mi smijale ko nekakve luđakinje nasred puba... Evo ga na: Došel neki lik, nazovimo ga Jovica, u Ameriku i iznajmil stan. Uđe unutra, a ono, stan pun miševa... ide se žalit gazdi, a ne zna engleski. Veli gazda- What is the problem?- Well... Tom&Jerry, you know?- Yes I know...- E, pa Jerry... Ha ha ha, i svi se slatko nasmijaše... Eto, tolko od mene za danas. Pusa Nožićki :)
R.I.P.
Matija Lustig
(1988.- 2004.)
Sex i prometna nesreća
Čovjek izuva svoje skupe cipele i svlači čarape. Otkriva svoja bijela, punašna bedra i neobrezanu karu. Žena, njegova partnerica svlači svoj sintetički kombinezon i gaćice te zajahuje muškarca. Polaže svoju bradu na njegovo rame i zuri kroz stražnji prozor. S njegovom karom čvrsto uzemljenom u njoj, čovjek pokreće automobil i oni kreću niz cestu. Miris grijanja i zvuk motora par dodatno napaljuje. Žena poskakuje u njegovom krilu. Automobil juri cestom prema izlazećem suncu. Minute prolaze. Par se bliži orgazmu. Nakon mjeseci pokušaja vježbe, par je u stanju istovremeno svršiti. Kad se jedan ili drugi približi vrhuncu, međusobno će si dati signal pomoću lozinke. Tada će, odgovarajuće signalu, onaj drugi usporiti. Kada nastupi orgazam partneri će jednoglasno vikati. Muškarac će tada vozilo upraviti u najbliži nepokretni objekt i pokušati usmrtiti oboje…
NoŽIčKa
NEMA nasLOVA
Moj prvi post(owa dva prije mene je Kockica pisala)
Super kaj ovo nitko ne čita,pa mogu nadrobit svakave gljuposti
Hmmm,od kud da počnem,ne znam, ne znam… Dobih veliku inspiraciju, pa sad nemrem povezat riječi u rečenicu, ne mogu misli posložit kak se spada..
Ajd za početak jedna pričica…(ak je netko čital knjigu o 'Black Flag', znat će o čemu pričam..pišem)
Ulaziš u zalogajnicu. Krećeš sjesti za šank. Primjećuješ da je tamo samo jedan stolac. Ostatak šanka opremljen je ginekološkim držačima za noge. Sjedaš za stolac i čekaš da te posluže. Tebi s obje strane u držače se namještaju dvije velike gole žene. Velika, inficirana vagina nalazi se i lijevo i desno od tebe. Ispred sebe primjećuješ teglu nečeg što nalikuje ukiseljenim svinjskim kostima. Pogledaš pažljivije. Postaje ti jasno da se radi o ljudskim prstima. Još uvijek te nisu poslužili. Ogledavaš se nebi li ugledao konobara. Konačno, jedan čovjek dolazi iz kuhinje. Krupan je i prekriven ranama iz kojih krvari. Gol je, na sebi ima samo kirurške rukavice i masnu majicu kratkih rukava na kojoj piše 'Toplo meso zaraženo dječjom paralizom'. Pitaš ga:'Jesu li to doista ljudski prsti?', on se osmjehuje , vadi jednog iz tegle i pojede sve zajedno s kosti. Podrigne se i kaže:'Jesu'. Pokazuje prema dvjema ženama i govori:'Jesu li ovi komadi s tobom?'. Odgovaraš mu da nisu. Pogledavaš meni i naručuješ 'Presavijeni fetus'. On viče:'Jedan nitkov stiže'. Zabija ruku u ženu tebi s lijeva, vadi plavi, umirući fetus, baca ga na tanjur i servira ti ga pravo pred tebe. Pita te želiš li tost s češnjakom ili popodnevno pecivo. Biraš kruh s češnjakom. Jedeš. Na kraju platiš čovjeku. Pozdraviš se s curama i odlaziš..
Khm, jel netko gladan???
Buwhahahahahaahaha
Znam da je owo skroz sick, al jbg…..
E, neda mi se više nikaj pisat. I malo sam se precijenila. Ipak nemam tak puno inspiracije kak sam brijala na početku.. Uspavala me ova priča,hehe.. Odoh sad..
Pozz&kiss KocKIci....
-nožička-
Dosadan dan, padam u san...
Ovaj blog je trebao poslužit tek tolko da objavimo priču o Luki.. ne znam zakaj, al nisam htjela držat to za sebe. nekak mi je trebalo da se ispušem... Al eto, ipak smo odlučile nastavit pisat postove. Tek tolko da znate, moji postovi će bit potpisani sa KOCKICA, a postovi moje drage frendice sa NOŽIĆKA. Btw- pozdrav Nožićki... Nije da sad imam nekaj pametno za pisat... Petak navečer, a Fro Fro i ja u njenoj pankerskoj sobi cuclamo pive... Ona Žuju, ja Pan... Da, kad nema Karle, svaka piva će poslužit.. Trešti Six Pack, ljudi nas očekuju u Pubu, a nama se teško dić i pokrenut. Nadam se da bu jednog dana ovo neko i čital, mislim, bilo bi glupo da ja tu meljem gluposti sama sebi... Eto, tolko za tudej... Ja sad odo... Pozdrav! Kockica
17.10.2008. u 23:17 | Ja bi josh.. (5) | Print | # | ^IRfest
Već sam bila na nekoliko sprovoda mladih ljudi. Neki od njih su bili bliski prijatelji, a neki samo poznanici, ali niti na jednom tom sprovodu se nisam osjećala tako loše kao na tom Irfestu organiziranom u čast Luke Ritza. Stajala sam u toj sportskoj dvorani, na stageu jedan band svira svoju verziju 'Umbrelle', a ja zurim u Lukine slike koje su se vrtjele na projektoru. Odjednom su mi se oči napunile suzama. Pokušavala sam zadržati dah da se ne rasplačem usred rock koncerta. Osjećala sam samo tugu, bijes i bespomoć. Odvratna kombinacija. Najčudnije od svega-dečka nisam ni poznavala. Prije njegove smrti samo sam jednom čula za njega, a onda mi je jedan dan prijateljica bacile novine pod nos dok smo bezbrižno 'visile' na kavi.. Na naslovnici-Lukina slika. Gledam tu sliku i znam da je bio jedan od 'onih' ljudi. Jedan od onih ljudi čija dobrota zrači čak i iz obične fotografije. Najtužnija stvar je što fotografije 'tih' ljudi najčešće viđamo na osmrtnicama ili u novinama, a ispod njih se nalaze riječi poput: ubijen, poginuo, umro…. Sve mi se više čini da čovjek svojom dobrotom kupuje ulaznicu za groblje…
Naravno da sam tužna. Dobrota nestaje svakim danom sve više.
Naravno da se osjećam bespomoćno-sve je veća mogućnost da se vaši i moji bližnji jednog dana neće uspjeti vratiti kući.
Naposljetku, naravno da sam bijesna. Lukin ubojica se uspješno skriva već mjesecima, a ja mu mogu poželjeti samo što dulji život. Zašto? Zato da bi ga svaki dan tog života izjedala grižnja savjest i strah od naplate za svoj grijeh.
Nama ostaje da se trudimo biti što više kao Luka.. Ostaje nam samo da gledamo slike koje govore:' BIO je dobar dečko, osjećajna, mirna, iskrena i čista djetinja duša'.
Kao što je netko rekao na jednom od spomenutih sprovoda: Stisak prijateljske ruke pretvorio se u vosak….
