Nema života od sjećanja...
Baš sam prekopavala po starim fotkama i našla ih hrpu iz srednje škole, zapravo iz doma. Inače, išla sam u srednju tehničku (OT) u Garegani (Garešnici). To vam je jedno mjestašce (selendra), koje vam se nalazi Bogu iza starki, kad se gleda iz Ivanića. Točnije, nekih 30 km od Kutine prema Daruvaru. Ugl, te četiri godine sam provela u tom (m)učeničkom i mogu reć da su bile jebene, kad se sad svega sjetim.
Ok, buđenja ujutro su bila malo mučna. Mislim treba probudit u 7h ujutro nekih 120 tinejdžera, pa su se luđaci dosjetili da bi nam u tu ranu zoru mogli uključivat požarni alarm (kaj je, btw, ilegalno). I tak je nas svako jutro budil taj milozvučni (nenormalno iritantni) alarm...Al ne bi ni to bilo tak strašno da se to glupo zvono nije ugnjezdilo drito kpd vrata MOJE sobe. Mislim da mi je taj zvuk priuštil preko nekoliko manjih infarkta. Al preživjela sam...
Nakon tog zvona odgajateljice idu u obilazak, pa me tako Katarina budila svojim umiljatim- Ajme meni, opet ti je soba u neredu, nikad ne pospremaš, pa jesi ti normalna?!? (ironija je u tome kaj sam bila predsjednica odbora za urednost soba). Fifa je bila blaga, al je imala neki piskutav glasić- Djevojčice moje, jeste li dovoljno budne da odem?.
Džemila se pak ponavljala ko pokvarena ploča, pa smo od nje uvijek čuli samo- Ajde, ustajte, novi radni dan, idemo u nove pobjede...
Maca nije imala neku takvu mantru, al smo znali da je ona u smjeni čim bi čuli nabadanje potpetica po hodnicima.
A Vrana... Ona je uvijek kasnila u obilaske, pa smo mi, jadni, zbog nje kasnili u školu. Tolko o buđenjima.
Kaj se tiče ljudi (mislim, učenika), uvijek je bilo nekih konflikata, al smo se, sve u svemu poprilično dobro slagali. Znali je nas deset pušit jednu pljugu, jer se bez para ostajalo već u utorak, pa i prije. Kad je neko napravil neko sranje, usklađivali smo priče ko da idemo na policiju davat iskaze.
Čuvali smo si leđa. Tak se sjećam u prvom srednje je frend Hans skočil kroz prozor u dvorište (?) i neka baba ga cinkala. Lik imo 2 tjedna do mature i starješine ga htjele hitit iz doma. Tak smo se neke cure i ja digle i po domu skupljale potpise za peticiju da ga ne hite. I nisu ga hitili..
* * *
Nedjelje navečer su bile ko vikendi. nije bilo profki u noćnoj, nego samo čuvari- Brko i Dobrica. Kaj smo radili? A niš, furali smo klopu, švercali cugu, zatvorili se u sobu, obično moju ili Draškovu jer su bile velike, puštali ziku, zajebavali se, opijali, kartali. Ma ludilo...
* * *
Zima. Znate kad padne onaj prvi pravi snijeg? Zamislite kak se 120 ljudi u dvorištu gruda, hiću se u snijeg i rade neke falične snjegoviće jer nam kuharice nisu dale mrkve za njuške... Ni kad sam klinka bila, grudanja nisu bila tak zabavna...
* * *
Proljeće. Igranje skrivača, lovice i svih tih gluposti. Baš me briga kolko je djetinjasto, mi smo se još bolje zabavljali kad smo skužili kak glupavo izgledamo.. Stolni tenis, odbojka na asfaltu (ne pokušavajte ako niste spremni na ozljede i ogrebotine), cuganja na Zvijezdi ( spomenik).... Nezaboravno...
* * *
Jesen. Kupovanje kestena kod jednog lika u centru i lunjanja šumom po lišću. Bilo je malo creepy, jer onak, u mraku niš ne vidiš, sam čuješ to lišće i nečije korake kak ti se približavaju...
BUUUUUUUUUUU!!!!
Vrisneš (da te se čuje do Urugvaja), posvijetliš s mobitelom i vidiš kak ti se krevelji frend- Draško Grad... Brrrrrr......
* * *
Ma da mi se vratit malo, samo na jedan dan... Pozz Nožićki
