marchelina
24.10.2011., ponedjeljak
Blebetalo tjedna
|
Malo kasnin, ali u zadnje vrime kasnin non stop. Da mi je ko reka da nezaposleni čovik može imat ovako malo vrimena, ne bi mu virovala. To sa nezaposlenošću već mi postaje ka neka tradicija. Ma kvragu i posal, ko još more živit od plaće? Na kraju ispada da čovik isto živi, ima posal, ne ima posal. Mislin, jednako malo para imaš u novčaniku. Javilo mi da san ovaj tjedan ja blebetalo tjedna, a to falabogu meni nije teško, mogu laprdat bezgranično. Samo šta san sad eto i službeno laprdalo. Puno san se mislila šta bi pisala cili ovi tjedan, i mučila san se šta bi pisala uopće u ovome prvom postu. Pretpostavjan da se od mene očekuje zasmijavanje ka i obično, ali ja nekako iman potribu reć neke stvari namijenjene najvećim dilom blogerskom svitu tj. mojim prijateljima blogerima. A tila san vam reć ovo: Odavno je bilo ono kad san počela pisat moj blog. Otada pa do danas izdešavalo se svačega. Sićan se da san u ono vrime izbacivala i po dva, tri posta dnevno, a sada toliko ne izbacin ni misečno. Malo san išla sinoć u arhivu i prisjećala se svih blogera koji su mi dolazili komentirat. Pola od njih skoro, kad kliknen na njihovo blogersko ime, više ne postoje. I tu me uvati neka tuga. Nema veze šta se radi samo o blogerskom, virtualnom nestajanju, ali svaki put kad otkrijen da je neki bloger nesta, stisne mi se nešto u duši. Počnen mislit di su svi ti judi. I jesu li nestali iz blogosfere zato šta im je život krenija nabolje ili nagore? Opet, živin u nadi da nam još navraćaju, da bar prošetaju i pogledaju šta mi, uporni, koji smo tu još i bit ćemo siguro još dugo, pišemo i mislimo. Za sve te jude koji su otišli, i sve koji su još ovdi, tila san reć par riči. Naime, eto, od početaka blogiranja puno stvari se meni daklem okrenilo u životu. Evo za par dana mi izlazi knjiga, virovali ili ne. Također, pišen neke kolumne, pa se moje laprdanje more čitat i van ovoga bloga. Ali...ali...moran vam priznat - ništa se ne može usporedit sa guštom pisanja bloga. I nigdi komunikacija sa judima nije tako slatka ka na blogu. I ne samo to, nego prijateje koje sam stekla blogirajući, sada iman u "stvarnom" životu i u "stvarnom" prijatejstvu. To su oni judi koji su samnom prolazili sva moja ostajanja bez posla, sve krize, veselja i tuge. Neću vas sad nabrajat, iz straha da nečije ime ne priskočin, ali ovo ću reć - da nije bilo vas i vaše podrške, odavno ja više ne bi pisala ne samo blog, nego ništa. Naslušala san se inače, ovo otkad odam po književnin događanjima, poprilično teoretiziranja o tome šta je to blog, koliko je značajan ili ne, šta je to "blog književnost" i tako dalje i tako bliže. Kad mi postave takvo pitanje poludin. Zato šta nekako ispada ka da je blogiranje neka "niža" vrsta pisanja. A, ako se mene pita, ja san na blogovima otkrila toliko čiste, prave, pa mogu čak reć i klasične književnosti da mi dođe reć judima "Prestanite analizirat blogove, čitajte ih!". Ono šta ja volin kod blogiranja, je činjenica da se tu može nać jako malo pretencioznosti. Bez obzira kakav blog bija, bavi li se bloger pisanjem ili fotografijom, piše li humoreske ili poeziju ili piše o receptima ili modi, nigdi ka na blogu nemoš nać toliko iskrenog i spontanog stvaranja. I to je ono šta blog, u pozitivnom smislu, razlikuje od raznoraznih portala, novina, časopisa, i ostalih mista di judi pišu ili na neki drugi način stvaraju. Dok san aktivno vodila moj splitski portal, najviše suradnika san tražila i imala među blogerima. I, s obzirom da san ka i svaki portal imala i administraciju tj. statistiku koja govori koliko je neki tekst/članak posjećen i čitan, upravo su tekstovi blogera bili među najčitanijima. Mislin da to dovoljno govori o "blog književnosti". Čini mi se da je ljudima dosta "profesionalnih" kolumnista, koji se, tili ne tili, na kraju počnu ponavljat. Ko zna oće li se to i meni dogodit. Kad smo kod pisanja kolumni, ja san se nedavno išla slikavat za najavu mog kolumniziranja, i opet san zamolila jednog kolegu blogera da me slika. S obziron da se ja mrzin slikavat, čovik nije ima nimalo lak zadatak, ali o tome ću van sutra pričat. Sad moran pisat kolumnu. A vrime brzo pobigne, kad čovik ne radi. Virujte mi. |