marchelina
27.08.2011., subota
Štekat po glavi stanovnika
|
Cilo božje lito mi dolazu turisti. Ne, ne bavin se iznajmljivanjen, nego to mi dođu judi iz drugih država bivše Juge koje san uglavnon upoznala priko fejzbuka. Najčešće su samo u prolazu kroz Split, na putu prema otocima, pa se ja s njima vidin samo na par uri i onda oni otplove. Trajekti in, ka za kaznu, obično kreću usrid biloga dana i najžešćega zvizdana, a ja in pravin društvo dok ne dođe ura za partit. Tako san skoro svaki dan ovoga lita morala izlazit iz kuće u uru u koju inače ne bi izašla ni da mi ko plaća. Šetan s njima recimo okolo dvi ure ili okolo podne po gradu i mrzin ih ka pase šta su tako nepristojni i putuju po najvećoj vrućini. Aj dobro šta oni putuju, nego šta se meni javljaju. Zadnji koji mi se javija, čim me nazva, ja mu izrecitiran na uvo :"Znaš li ti da na Visu postoji natpis na kojome piše - Smrt turistima, sloboda narodu!- ". Međutin ovi se nije nimalo uvridija nego govori "Hahahahaha, znam, znam, nego, kad se vidimo, mi smo ti u gradu?" Ajde đavlu ti i grad u ovu uru, mislin se ja i bidna nekako se dokotrljan do centra. Onda smo sidili na Pjaci. Gori nebo, gori kamen, gori meni u glavi. Na Pjaci štekat do štekata, cili se grad pritvorija u uslužno-ugostiteljski objekt. Suncobrani, stolovi i stolice su prikrili cilu Pjacu, ima ih i isprid knjižara, isprid butika, samoposluga, trafika. Dva štekata po glavi stanovnika. Na Pjaci je situacija najkritičnija : štekati su se međusobno spojili i izmišali pa kad čovik sidne negdi teško more pogodit kojem kafiću ili restoranu njegov stol pripada. Tako je niki dan jedan moj prijatej po ure doziva konobara da mu plati račun a ovi ga uporno ignorira. Kad se, cili ljut, diga i iša prosvjedovat, konobar mu odbrusi :"Šjor, vi sidite za stolom kafića u kojome ja ne radin! Doduše, ako baš insistirate, ja ću van naplatit račun, ali onda ćete možebitno imat problema sa osobljem kafića di ste pili piće". Pogotovo je problem kad čovik oće ić u zahod, a blage veze nema ni koji mu je matični kafić niti di se smi popišat. Situacija je tako zgusnuta da više ni konobari ne znaju u kojem kafiću su zaposleni. Pa iz restorana u kojem radu trčećin korakon donesu zubaca gostima koji sidu u "Gage" i, ništa ne sluteć, piju svoj espresso. Kad šokirati gosti konobaru objasnu da je falija i gosta i kafić, ovi poslin još 45 minuti po Pjaci glavinja sa onin zubacon izbezumljeno pokušavajuć locirat radno mu misto i gosta koji je naručija zubaca. Kako se snalažljivi ugostitelji svakako dovijaju za namistit uvik jedan stol više, ima i situacija da se restoran nalazi recimo negdi kraj Peristila a pripadajući mu štekat gori negdi kraj Pazara. Ja lipo sidnen negdi i zabavjan se promatrajuć konobare kako između dva milijuna turista i još toliko Splićana izvodu akrobacije noseći na drugi kraj grada naručenu spizu i pića. Ma koje su to baletanske figure i pokreti, judi moji, milina ih je gledat! Kad se na kraju uspiju neozlijeđeni probit do rečenoga štekata, oni pomfit i mišano meso vjerojatno još budu začinjeni i da prostite nečim šta galebovi itaju sa visina, ali ka da turist zna šta je tartar umak, a šta od galeba govno. Zadnji moji turisti sa kojima san sidila na Pjaci bili su zgranuti tin splitskin cirkuson i činjenicon da čovik kad dođe na primjer na trafiku, misleć da je to trafika, umisto duvana i novina dobije riblju platu ni kriv ni dužan. - Pa u ovom vašem ludom gradu se više ne zna ni ko pije ni ko plaća! - govoru oni meni. - Zna se ko pije, jedino se ne zna DI pije - ispravin ih ja - A platit moš di oš, ka da ovi znaju da nisi kod njih ija i pija bogati. Sve su to naši zajednički, splicki štekati i naši dragi splicki turisti, pa sad, platija Juri ili Stipi, tebi je svejedno, a nas veseli. - Čudi me da ste dozvolili baš ovakav cirkus! Šta radi onaj vaš gradonačelnik, vidi li on našta mu grad liči? - Pa liči na njega, irudati - odvratin mu ja. - E pa krasne gradonačelnike birate, svaka vam čast! E, tu me već uvridija. Moš ti meni govorit svašta protiv svega, ali kad mi se ko takne u gradonačelnike, odma se nažestin. - Slušaj - počnen mu strpjivo objašnjavat - kakvi je da je, svaki gradonačelnik ovoga grada je naš, i moliću lipo da s više rispekta govorite od njima. - Aha, krasni su vam - opet će ovi. - Slušaj, imali smo mi naprimjer sto ijada gradonačelnika. Bilo je dobrih i manje dobrih, ka i svugdi na svitu! I šta sad? - ljuto ja zakjučin. - Ma daj, baš me zanima po kojin kriterijima ocjenjujete kakvi je koji gradonačelnik? - Po kojin kriterijiman? A šta ja znan, ali ocjenjivanje dotičnih ti je išlo otprilike ovako: - dobar - more proć - neloš - loš - masu loš - loš za popizdit - Kerum Ovi sta i gleda me, a onda se digne i ode platit piće. Konobaru u kafić priko puta. |