marchelina
16.12.2010., četvrtak
Nigdi bez čistih mudanata
|
Ratno vrime u Splitu ja sam uglavnom provela umirući od straha na svaki zvuk sirene koja je oglašavala „opću opasnost“. Puno ljudi koje sam poznavala čak su se i sprdali sa tim trkanjem u skloništa, uvjereni da na Split nikada neće pasti niti jedna jedina granata. Ja međutim, i inače doslovni tip, i rat, i sirene sam shvaćala ozbiljno. Za nesriću, baš tad sam se bila zaposlila u tom jednom selu kraj Splita, u malom kafiću, i počela se faćkat sa vlasnikom dotičnog kafića. Do njegovog sela se iz Splita putovalo autobusom oko pola sata, i sve je bilo dobro kad sam mogla mirno otić tamo i vratit se. Međutim, postojala je realna mogućnost da se nekada, zbog blokada cesta, ne uspijem vratit u Split i da moram ostat noćit u tom selu. E, zbog te i takve mogućnosti, ja san u mojoj ženskoj borši uvik nosila jedan par čistih mudanata. To mi je ostalo od moje babe: „Čerce, uvik imaj čiste mudante na sebi, nikad ne znaš kad možeš završit kod doktora ili nedajbože umrit!“ Ja san mozgala zašto mi na primjer za umrit tribaju čiste mudante i nisan se nikako mogla dositit nijednog dobrog razloga. Vizualizirala san sebe prid Posljednjim sudom, kako Bogu objašnjavan:“Ok, Bože, je, istina, bila san grišnica za života, ali molin Tebe i ovo časno vijeće da pri donošenju presude uzmete u obzir moju olakotnu okolnost – umrla san u čistim mudantama! Jednu večer spomenuti momak i ja odlučimo izać i zabavit se ka šta bog zapovida, bez obzira na ratno vrime. Malo smo glavinjali po, uglavnom praznim, kafićima po gradu, a onda se umorili. To nam je bija službeno tek treći zajednički izlazak i još smo bili u fazi upoznavanja. Ono šta sam ja dotad znala o njemu, bilo je to da ima osebujan pristup svemu što se zove „zakon“ i „red“, i da se zove isto kao i ja, ali u muškoj verziji – Slobodan. Usrid rata u Hrvatskoj, pod srpskom okupacijom, zvat se Slobodanka je već dovoljno loše. Ali uz to se još i zaljubit u tipa koji se zove Slobodan, to mogu samo pegule ka šta sam ja. U gradu je tada vladala neka sumorna atmosfera puna tjeskobnog iščekivanja. Šta se iščekivalo, nisam shvaćala, ali napetost je vibrirala zrakom. Kružile su glasine o nekim opakim snajperistima koji su sa prozora zgrada i nebodera ciljali u nedužne prolaznike, pa je iza deset sati navečer sve živo bižalo sa ulice. Nekako baš u to vrime, na snazi je bila zapovid o zatvaranju i zaključavanju vrata svih portuna u gradu. Nas dvoje, zaneseni, nekako smo previdili činjenicu da je ratno vrime, i najedanput smo shvatili da je blizu ponoć, da smo jedini stvorovi na ulici, i da je grad neprirodno mračan i još neprirodnije tih. Nismo se stigli ni zabrinit, isprid nas se stvorila nekakva „patrola“, dva tipa u civilu ali naoružani do zuba, tražeći da im na uvid damo naše osobne karte. Izabranik srca moga je bija od onih tipova ljudi koji svaki vid osobne dokumentacije shvaćaju kao nepotreban teret u životu, pa tako ni u tom tegobnom momentu nije posjedova osobnu kartu. - Nemaš osobnu, ha? – bistro je utvrdio jedan od dvojice iz patrole. - Nemam – bezbrižno će ovaj. - Kako ti je ime? - Slobodan – uzvrati on opet bezbrižno, ka da je to najnormalnija stvar na svitu, zvati se tako. Tip se lagano namrštija. - A ti? – okrene se prema meni. Ja cila ponosna izvučen svoju osobnu, a on, čitajući ono moje ime, i ništa bezbjednije prezime na njoj, zaključi: - Tebi bi bilo bolje da je nemaš. Srce mi je sašlo u pete, „gotovi smo“, pomislila sam, nema nam spasa, na nišanu smo hrvatskoj patroli usrid mračnog grada, on nema dokumente a ja ih imam al' bi mi bilo bolje da ih nemam, on se zove Slobodan, ja Slobodanka, da smo smišljali kako bit sumnjivi, ne bi uspili sumnjivije činjenice smislit. Dvojac iz patrole je nakon kratke konzultacije zaključija da nas tribaju sprovest. Ko zna di. Već san se u mislima počela opraštat od ovozemaljskog života, kadli onaj moj luđak započne konverzaciju sa patrolašima kroz koju je pametno provuka činjenicu da mu je familija za bivšega sistema bila optužena da je „ustaška“ (moš mislit, isto ka šta je moja bila „četnička“), a šta je patrola dočekala sa očekivanim odobravanjem, počelo je prijateljsko lupkanje po ramenima u stilu „..aaaa, ti si onaj mali od ..bla, bla, bla...“, i nakon međusobnih izraza oduševljenja i pripoznavanja (još su otkrili da je jedan od one dvojice bija u JNA sa starijim bratom od „malog“) izpozdravljali se mi i oni otišli svojim putem, uz prijateljsku napomenu: „Maknite se sa ulice, mogli bi lako stradat, vidite da se ne zna ko na koga puca po gradu...“ Moj dragi, gledajući ih kako nestaju u noć, razgaljeno izjavi: „Ova priča o obiteljskim stradanjima pod komunističkom čizmom mi uvik upali. Nemoš falit, čoviče.“ Ja san mu zavidila na toj ustaškoj prošlosti i poželila san da mi je bar neko iz familije, ma makar neki daljnji rod, bija osumnjičen za podrivanje i neprijatejsko dejstvovanje protiv bivše države. Jebenti takvu familiju, niškoristi su, nikad ne znaju kad triba zajebat stvar na opću dobrobit budućih generacija. Prekinila san ga u izražavanju divljenja vlastitoj snalažljivosti i promućurnosti i podsjetila ga da se moramo šta je brže moguće maknit sa ulice da ne bi postali žrtve nečije prevelike domoljubne srčanosti, pa smo krenili tražit neku zgradu, kuću, neboder, u čiji portun bi se mogli zavuć i dočekat jutro. Naime, vlastitim kućama nismo mogli – on je živija van Splita, a ja na drugom kraju grada. Autobusa više nije bilo, a jedini taksi koji je proša kraj nas, na naše mahanje je, umisto da stane, panično udrija po gasu, smatrajući valjda da smo stoposto neki opasni diverzanti, ko zna čije strane. Pokušali smo se sklonit u neki portun, ali di god smo pritisnili kvaku, vrata su bila zaključana. Split se zaključa sam u sebe. Bila sam na ulici vlastitog grada, i bila sam meta. Inače živi, topli, najlipši grad na svitu, moj grad, nadnija se nad mene ka zvir razjapljenih usta, spremna da me proždere, pa da nestanem u njenoj mračnoj utrobi. Niko nam nije tija otvorit vrata. Zona sumraka, jezivi apsurd, ludilo. Nije prošlo ni pola sata od susreta sa onom patrolom, isprid nas iskrsne, iskoči iz mrčine i druga patrola! Ova dvojica su bili u uniformama hrvatske policije, i nisu nas pitali ništa, nego su odma uperili nekakve puščetine u nas. A šta će nas i pitat, bija je već jedan sat iza ponoći, svi pošteni civili i snajperisti su bili u svojim toplim domovima, u gradu je careva policijski sat, dakle, ako smo nas dvoje uz sve te okolnosti ipak tumarali mračnim ulicama, na snagu je stupala ona dobra stara narodna „Prvo pucaj, pa onda pitaj“. Ja san vrisnila, pristravljena, a moj pratilac, shvativši da je situacija izgleda postala ozbiljna, započne odmah uniformama objašnjavati da smo nedužni i zaljubljeni, ali svima sumnjivi i mogli bi stradati, te da ih molimo da nas sprovedu. Zna je da nam to ostaje kao najbezbjednija solucija – ako nas „sprovedu“, i eventualno zadrže u nekoj policijskoj stanici priko noći, bit ćemo u stvari zaštićeni, i na sigurnom. Jedan od one dvojice nazove „stanicu“ i javi šefu da ima „situaciju“, tojest da ima dvoje civila koji zahtijevaju da ih se sprovede. - Kako to misliš, zahtijevaju da ih se sprovede?? – začuđeno će šef stanice. - Pa je, šefe, tražu da ih sprovedemo. - A zašto? - Pa...tvrde da su sumnjivi! - Oni tebi govoru da su sumnjivi? Dobro, ko odlučuje o tome jesu li sumnjivi il' nisu, a?! - Pa..ovaj, ja, šefe. - Ko?! - Ovaj...Vi, šefe. - Tako je, i neće mene nikakvi civili učit mom poslu! Bit će sumnjivi kad ja odlučin da su sumnjivi, a ne kad njima prne! Jasno? Ne sprovodi TO! - Ali šefe... - Šta san ja reka? Ne-spro-vo-di mi to! Razumija?! - Razumija, šefe! Videći da nas patrola namjerava napustiti, ostaviti tako na ulici di smo bili pokretna meta za sve sukobljene strane, nas dvoje počnemo ih moliti, preklinjati, uvjeravati da smo stvarno sumnjivi, da ko zna kakva protudržavna i neprijateljska djelovanja imamo na umu, da je za Hrvatsku opstojnost, samostojnost, samobitnost, samostalnost, samonazočnost i sve ostale tisućljetne samoneštosti, bolje da nas sprovedu, ali uzalud – patrola se uputi lagano svojim putem, a meni, očajnoj, tada pade na pamet spasonosna misao, pa vrisnem za njima: „Zovemo se Slobodan i Slobodanka!!!!!!“ Kvragu, mislila san, ako nas nakon ovoga ne zatvore, onda jebeš ti takvu domovinsku obranu i nacionalnu sigurnost. Dvojac zastane, u meni zaiskri nada, oni nas odmjere, a zatim prasnu u smij: „Ahahahahahahahahahaha....“ Nisu mi virovali. Ne bi ni ja virovala u takvu priču, da se nije meni dogodila. Kad su nestali, ja sam se slomila. Živci su mi bili prenapregnuti, bilo mi je hladno, bila sam umorna, tjeskobna, jadna. Pa se spustim na rub pločnika, skljokam se onako sva beznadežna, suze mi provale iz očiju, raplakah se baš iz duše, kako mi žene to već znamo. On, zbunjen i potpuno bespomoćan pred mojim suzama, kako to muškarci već znaju biti, uzvrpolji se i uzšeta po praznoj cesti isprid mene. Iako u specifičnim i po život opasnim okolnostima, palo mi je na pamet da mi je ovo tek treći ljubavni sastanak s njim, i da triban sačuvat svoje damsko dostojanstvo i u takvim nemogućim uvjetima. Pomislila san kako nije lipo da me gleda takvu cilu zaplakanu jer kad čovik plače onda još i proslini, čak i mi najveće dame. Osjećala san kako mi se šminka topi i razliva ispod očiju a iz nosa nadiru totalno neženstvene bujice. Posegnem rukom u svoju torbicu pipajući nešto sa čime bi mogla obrisati oči i nos, pa napipam one čiste mudante i ne krzmajući niti časka, izvučem ih i glasno počnen ispuhivat nos u njih. Sekundu nakon toga, shvatin da i on plače, ali od smija, držeći se za stomak... Nekoliko godina posli, kad smo evocirali uspomene na tu strašnu noć, koju smo ipak nekako preživili, reka mi je: „Znaš, tad san se zajubija u tebe. Sve do tog momenta nisan bija siguran šta ću s tobon i jesi li žena za mene, ali kad san te ugleda kako, sideći na rubu pločnika, vadiš one mudante iz borše i useknjuješ se u njih jecajući i šmrckajući, trudeći se istovremeno zadržat svu moguću ženstvenost, zna san – ti si ta!“ Dobro, kad se sad sićan cile te situacije, i meni se čini da to ispuhivanje nosa u mudante nije baš bila ono što se kaže, svakidašnja scena, ali znan da mogu nadopunit babin starinski savjet:“ Čerce, uvik imaj čiste mudante na sebi, nikad ne znaš kad možeš završit kod doktora, ili nedajbože umrit, ili nedajbože ti zatribaju za ispuvat nos!“ |