marchelina
20.09.2010., ponedjeljak
Izdaja
|
Zove mene moja prija Danica Čvorović neki dan da oćelimo malo prošetat doli uz more i ja govorin ajmo. Tribala me je skupit isprid moje zgrade u pet manje kvarat i ja san se potrudila ne kasnit jer uvik nekako zakasnin i onda uđen u auto i pitan je, sa osjećajen krivnje: - Ajme, skužaj šta kasnin, jel' me dugo čekaš? E sad, ja znan da me dugo čeka, i da je pitanje retoričko, ali se ipak neumorno nadan da će ona bit prava prijatejica i reć: - Ma kaaakvi, uopće te ne čekan dugo, a uostalon ja obožajen 45 minuti čekat na suncu, u autu, na 40 stupnjeva, to mi je najveći gušt! Namisto da me tako utješi šta kasnin, ona samo, bez da me pogleda drito u facu, promrmlja nešto šta ne razumin, a iman osjećaj da mi je i bolje šta ne razumin, i obrve joj se spoje od namrgođenosti. Međutin, taj dan je kasnila ona, i ja san s gušton vizualizirala kako ću joj cila ljuta uć u auto i svojin držanjen joj dat do znanja koliko san iscrpljena od čekanja i tako joj uvalit osjećaj krivnje koji će mi poslin masu olakšavat moja vlastita kašnjenja, kadli evo ti nje, al' nanoge. - Di ti je auto? - pitan ja - Neko mi je probušija gumu - odgovori ona meni, cila ubivena u pojam. - Ajme, ajme, ma jel' stvarno?? Pa koji je to kreten moga učinit?! - A...sumnjam na jednoga. - Na kojoga?? - Pa, moga bi lako bit oni jedan šta mu je auto bilo parkirano odma do mojega. Ja san malo utisno parkirala, i čini mi se da nije moga od mog auta otvorit svoja vrata. Zamisli redikula? Ka da mu je teško uć u auto sa suvozačeve strane? Evo, jel' bi tebi to bija problem? - upita ona mene, puna pravedničkog bijesa. Ja je gledan blido, i mislin se, oću li joj reć, il' joj neću reć. Takva vrsta mojih dilema uvik završi tako da rečen. - Slušaj Danice. Ti si mi prijatejica, i draga si mi, i sve to. Ali da meni zagradiš prilaz autu, i ja bi ti probušila gumu! - Molin?!? - E. Gledala me preneraženo. Iskreno preneraženo. A onda ispusti teški uzdah. - Moran ti priznat da me ovo ubilo, dotuklo i razočaralo. To šta si po cilome blogu olajavala mog momka i iznosila laži o tome kako on ne more duže od 5 minuta, to san ti oprostila. To šta si cilome blogu pričala kako stalno žican cigarete kod tebe, i to san ti oprostila. Ali ovu izdaju, to ti neću moć nikad oprostit. - Nikad? - Nikad. - A u kua. Jel' to sve šta mi imaš reć? - Nije. - A šta još? - Imaš li cigaretu? |