marchelina
10.09.2010., petak
Pripetavanje u kuvanju manistre
|
Sve je počelo tako šta je meni bilo malo dosadno.Tačno u tomen momentu mi se na mejl javija moj prijatej Edi. Edi mi je puno drag i ne bi ga nikad povridila. Osim kad je situacija baš ono borbe za opstanak. Pošto mi je bilo smrtno dosadno (Kerum, srića moja, odavno nije napravija nikakvi incidenat, a Jadra je sa onin njenin uzastopnin rebalansima dosadila i bogu i gospi), smatrala san daklem da je situacija zrila za poduzet nešto u cilju razbijanja dosade. I tako san smišljala šta bi mogla reć Ediju, ono, da ga malo izbacin iz takta, pa da mi svojin spontanim popižđivanjen popravi dan. To nije nimalo lako smislit, pošto je Edi inače još veći obraz od mene. Mozgala san bome punih pet minuta. I izlanila: "Edi, puno si mi drag i smišan, znaš. Baš šteta šta ne znaš kuvat manistru.“ E sad. Ijako san pretpostavjala da bi ga to moglo pogodit, ipak me žestina njegove reakcije poprilično iznenadila. Poludija. Svašta mi izgovorija, ka šta ste imali prilike već pročitat ovdi. A najluđe od svega, nije mu bilo dosta blamaže sa onon prvon manistron koju je skuva, nego me u napadu gnjeva izazva na kulinarski dvoboj. To je ono šta mene fascinira u ljudskome rodu - ta upornost, ta volja, ta očajnička vira u bolje sutra. Tojest u bolju manistru. Isto ka šta Jadra uporno rebalansira proračun , a proračun svaki put sve betežniji, tako i Edi očito misli pokušavat skuvat dobru manistru dok je svima ne ogadi. U svakon slučaju, plemenita i duševna kakva jesan, u prvi mah san tila odbit taj poziv na dvoboj, da ga poštedin ponovnog javnog sramoćenja. Mislin, ijonako su teška vrimena, recesija, ozonske rupe, glad u svijetu, nuklearne prijetnje, potresi, poplave, cunamiji, kerum, epidemije, ne triba čoviku još i suočavanje sa najstrašnijon od svih nesrića – nemogućnošću da skuva dobru manistru. No, ipak san na kraju pristala, iz najmanje dva dobra razloga: prvi je taj šta znan da su ti naši kulinarski dvoboji Ediju jedina prilika da pojide malo dobre manistre, tj. one moje. Moj altruizam jednostavno uvik pobijedi sve moje osobne interese. Drugi razlog je taj šta mu je to također jedna od rijetkih prilika da na jednome mistu vidi toliko lipih, pametnih i samozatajnih žena, jerbo su uz mene bile pozvane još Londra, Lisbeth, Danica Čvorović i njen momak i Crvenkapica. S obziron kako ne zna kuvat, sigurna san da se neke druge lipe i pametne žene ne bi s njim ni družile. Mi ga toleriramo zato šta je ipak bloger, jer, šta je muškarac bez bloga? Danica i momak su u zadnji čas otkazali dolazak iz nekih zdravstvenih razloga, kako su nan javili. Ja nekako virujen da su se pripali da će morat probat Edijevu manistru, ali nisan to tila reć Ediju jer ako san svjetcki prvak u kuvanju manistre to ne znači da ne znan bit uviđavna i taktična. Kad san ja daklem stigla, Edi je već bija napravija neki toč za manistru. To je bija toč od gljiva, isti ka i prvi put kad nas je bija pozva na manistru kod sebe. Pretpostavjan da nikakvi drugi toč i ne zna skuvat, pa se drži sigurnog terena. Ili negdi potajno održava nekakvu farmu gljiva, s tin umitnicima čovik nikad ne zna. Ne bi me začudilo ni da mu te gljive rastu po stanu, s obziron da je samac. A kakvo je domaćinstvo muškarca koji živi sam imala san priliku vidit kad san ja krenila kuvat moj toč. Koji god san začin tražila, on ga nije ima. Kad san ga zamolila da ipak provjeri nema li negdi po onin kuhinjskim ormarićima bar pinku bosiljka, iz jednog od ormarića je izvuka redom: čokolino, dvi argo-juve (od gljiva), vegeta začin za roštilj, vrićicu griza, jedan dalekozor, četri praška za pecivo, par bičava i nekoliko brukava. Onda san ih ja sve izbacila iz kužine (jude, ne začine) da se mogu koncentrirat jer svoju titulu doktorice za manistru nisan stekla laprdajući sa judima dok kuvan. Ostala je samo Londra smenon jer mi je ponudila pomoć. Ja san pravila toč od tikvica, pa ih je Londra ragatavala a ja san za to vrime sickala luk oliti češnjak. Kako smo se ipak malo zapričale, ja san se zanila i nasickala jedno po kila luka našta je Londra zbunjeno uprla prston u tu nasickanu hrpu i sa strepnjon u glasu upitala: „Ovaj...jel' ti misliš sve to stavit u toč?“ Ja san tek tad svatila da san se zanila i da količina luka daleko premašuje potribitu miru, ali prije bi crkla nego to priznala pa san joj samouvjerenin glason odgovorila da za taj toč triba baš toliko luka i niti režanj manje. Edi se bija povuka u dnevni boravak sa Crvenkapon i Lisbeth i tamo su se lipo zaćakulali, a na špakeru je ostavija manistru da se kuva. I kuvala se ta manistra bogami 10 minuta, pa 20 minuta, pa 40 minuta. Negdi između trispete i četrdesete minute ja san pomislila da je Edi možda zaboravija na tu manistru. Taktična kakva jesan nisan mu tila ništa govorit da ne pomisli da ja mislin kako on nema pojma kuvat, ka šta i mislin. Onda je najedanput Edi utrča u kužinu ispuštajući izbezumjene urlike. Dovatija je teču sa manistron i u paniki je počeja cidit, tojest ono šta je ostalo od nje. Manistra se u međuvrimenu toliko raskuvala i dezintegrirala da se vratila u brašnasto prvobitno stanje, a onda je iz brašna nekin čudnovatin kemijskin procesima poprimila formu lijepka. Jedna od ženskih, ne sićan se koja, tila ga je utješit pa je rekla da je to sad ka neka ajmo reć zapečena manistra. Ja san rekla da pošto se (ras)kuvala u teči meni više liči na zatečenu manistru. Izgledalo je prilično loše sve to, ali opet, evo ide zima i Edi može recimo, ako mu zatriba izolacija prozora, tu manistru lipo iskoristit umisto one pur-pjene. Mislin da je već svima jasno i očito ko je odnija pobjedu na ovom dvoboju. I još san se ja trudila svoju manistru skuvat bar malo lošije nego inače, da razlika u kvaliteti, mirisu i punoći okusa ne bi bila tako drastična i da Edi lakše podnese. Poslin, za stolon, niko nije ima hrabrosti probat Edijevu manistru, pa je on ponudija mene ka prvu. To je vajda bija njegov očajnički pokušaj da u kulinarskon pripetavanju pobijedi hladnokrvnin umorstvon protivnika. Pa bi poslin priča okolo kako san ja pridala borbu iz razloga vlastite smrti. I kako san namjerno umrla samo da ne bi čula proglašenje pobjednika, tojest njega. E moj Edi, prije će Hrvacka u Europu nego ćeš ti skuvat dobru manistru! ******************************* Edi uzvraća udarac: " Narode suverene Rvacke! Braćo i sestre, rodijaci i prijatelji! Ja bi ka pravi đentlemen, na ovome mistu triba reć kako je Boba neprikosnoveni pobjednik našega dvoboja. Ka pravi đentlemen, triba bi uvatit i posvetit dovoljno vrimena, kojega neman ovih dana, jer triban hitno i obavezno završit neke poslove, da se posvetim potpunijem opisu svih bravura kojima je Boba stvorila svoje remek djelo. Al vrimena nemam pa se samo kratko javljam. Ka pravi đentlemen bi triba reć da je njena manistra bilja bolja. I ne samo boja, nego da je njena manistra iz raja izašla. Ka pravi đentlemen bi triba reć da je Boba lebdila po mojoj kužini ka vila od kužine i da je bija gušt samo je i gledat kako barata sa instrimentima po kužini. Kako ženstveno sicka tikvice i kako božanstveno maše krpom iznad teče, dok pomno prati kako nastaje njeno remek djelo. Ka pravi đentlemen bi triba i mora reć kako je njena manistra čudni afrodizijak od kojega se i svršit može, a ne samo uzbudit. Da je njena manistra jedna od onih koje zaslužuu svoju voštanu figuru, ako ne u Londonu, a onda barenko u Amsterdanu. Ka pravi đentlemen, ja bi ovde i sad triba reć da me dopala čast da budem poražen od najboljega. Jer priliku da se stane bok uz bok s vladaricom ujedinjenih kuhinjskih carstava dobije se jednom u životu, uz puno sriće. Ka pravi đentlemen, ja bi triba barem pokušat na ovom mistu prepričat o tome kako su danima posli Bobinih magičnih pokreta, po mojoj kuhinji lebdile iskrice božanskog sjaja i kako sam siguran da su sva grčka božanstva noću sidila na mojin skalama i uzdahom požude udisali ostatke magije, koju je ostavila iza sebe. Ajme, viiš Od frke s vrimenom i šta stvarno noćas moran završit nešto važnije od ovoga, skroz san zaboravija poantu. Naime, jesan ja u onon prvon dilu reka šta bi ja sve to triba reć ka pravi đentlemen, al nisan stiga reć da - zašto bi iko ikad pomislija da san ja pravi đentlemen. Nisan. Nisan nikad bia i neću ni bit. Ja san čovik koji voli istinu i kojem je istina iznad svega, pa i iznad đentlemenstva. I pozivajući se na to, moran ipak svitu obznanit pravu istinu u samo dvi crte, jerbo sad stvarno moran ić ča. - Prtljala je nešto po kužini - Londra joj je sickala i šapćala joj šta će stavit. - Izmišala mi je sve teče koje su inače uredno složene - Potrošila struje za dva miseca - Pričala neke pizdarije, da ne vidimo dok ona čita iz nekog šalabahtera - Provala svakome dat po dvaes kuna da glasamo za nju - Šporkala jedno dvaes pijata, tava, teča, lonaca - Zaštopala mi lavandin doli i napu gori - ... I sve to - zašto??? Da stvarno nije bilo drugog izlaza, nego da ja posli gošćama dan tu njenu manistru prvu, jerbo su bidne čekale dvi ure i pocrkale o gladi, pa san računa dok su gladne, svejedno in je šta će pojist, pa mogu i one Bobine splačine jerbo kad je čovik gladan, sve mu je lipo. Aj bogufala, svi su priživili (zabilježeno samo par psihičkih smetnji) i mogli su u miru i s gušton uživat u mojoj manistri. O svemu najbolje svidoče face na odlasku, kad su mi onako s vrata klimnile glavon ka ono, da mi oće reć - "a štaš dragi moj, morali smo ovo šnjon proć, šta je tu je, iz ove se kože ne može, a jel se i tebi malo gadilo ono Bobino, a?" Zbog gorispominjanog đentlemenstva, srića je da Marčelina nije vidila te face i da nije čula te komentare, Ali zbog istinoljublja, spomenutog na početku, ja san ovo mora podilit s vama, pa makar puka sve vas lipo pozdravljan i iden radit u interesu domovine " |