Nema na svitu bolje spize od šalše. Šalša je zakon, šalša je Ustav. Kodeks, rekla bi Torcida.
Kad se u mojoj kući skuva šalša, to je nama ka neka vrsta državnog i vjerskog praznika. Dođe mi od ushita da na balkon izvisin hrvacku zastavu. Ma šta hrvacku, i onu jugoslavensku, jerbo kako volin šalšu sad, tako san je volila i prije. Samo šta to sad smin i naglas reć, jel'. Znan da mi neki neće virovat, al' isto ka šta se u ta vrimena nije smilo ić u crkvu, tako se nije smila ist ni šalša, jerbo je bila još gori opijum za narod od religije.
Ona jedna moja zlobna susida doduše zna reć da s obziron kako san se raspupala, ne moran višat zastavu, dovojno mi je izvisit mudante.
A di se i neću raspupat kad mogu svemu odolit osim šalši. A šalša se jide sa manistron, a manistra su ugljikohidrati. I sad ti budi mršav, a je.
I onda nan još nije dovojno šta uz šalšu idemo manistru, nego ono toča šta ostane na dnu pjata temeljito potočkamo s kruvon. Da nan neb' nedajbože uzfalilo ugljikohidrata.
Šalša nije samo spiza, šalša je i simbol. Čega? Pa, lita. I obrnuto, lito je simbol šalše. Tako kad ima doć lito, svi govoru da jedva čekaju godišnji za okupat se, a ja jedva čekan godišnji za na miru kuvat i jist šalšu.
Kad krenen na plažu, najradije bi ponila i tečicu sa šalšon, ali onda neće niko smenon da ide na more. Ma, snobovi. Šta ima loše u tomen da čovik na plaži lipo rasprostre svoju dekicu, izvadi tečicu, i točaje kruv u šalšu? Jel' to koga ugrožava? Jel' narušavan javni red i mir? Jel' vriđan koga? Ne. E pa zašto onda niko neće smenon i mojon tečicon na more? Šta in smetan ja i moja tečica?
Tribalo bi uvest posebne plaže za nas šta smo emotivno vezani uz šalšu i manistru, jer ako mogu naprimjer oni nudisti imat svoje plaže, zašto ih ne bi imali i mi sa tečicama?
I onda lipo na takve plaže ne bi smija doć niko ko sa sebon ne bi ima barenko jednu tečicu i po kile kruva, to bi bilo recimo ka za upad, a onda oni šta bi recimo imali još štagod za jist, dobiju boje misto na plaži, prvi red uz more, a oni šta uz tečicu i kruv i manistru ponesu još i koju cilu pomu i malo paštete za poslin šalše, dobiju gratis i ležaljku.
Šta se tiče kuvanja rečene šalše, to je već stvar individualnog doživljaja i ukusa, ali postoji nekoliko svetih pravila:
Ka prvo, triba narizat najmanje dvi velike kapule, jer šalša bez puno kapule ne more ispast ka šta bog zapovida. Onda se u zažućenu kapulu iskrene dva tri kila pomidora, najboje su šljivarice, neki kažu, ali more i one okrugle.
Onda se tako to šufigaje na lagano do iznemoglosti. Na kraju šalša triba izgledat ka recimo marmelada ili džem. Pa kad ono utočaš kruv, pa ono sve nako ljepljivo curi niz kruv, pa niz bradu, a one kore od pomidora taman daju pravu miru da ne bi toč tojest šalša izgledala previše konpaktno, nego taman koliko triba.
Prava šalša na kraju dobije neku posebnu vrstu crvene boje, ka ajmo reć zagasito crvenu, sa prelivima ljubičaste, i, ako je prava, izaziva momentalnu doživotnu ovisnost. Šta se tiče mirisa, kad zatvorenih očiju nagneš glavu nad teču, moraš unutra ćutit redom: more, stine, maslinu, suhozide, fjaku, vino, briškulu i trešetu, žegu i ladovinu od ispod bora zajedno, a ako je šalša baš ono vrhunska, u teči moš čut i cvrčka kako piva.
Mene je moj bivši muž stalno frustrira sa pričon o šalši koju je kuva njegov čača, i govorija mi je da nema šamse da ja ikad uspijen takvu skuvat.
Pa san ga jedan dan išla iznenadit i pokušat mu skuvat baš takvu.
Kako je on cilo vrime naglašava da je njegov čača šalšu kuva satima, tako san ja, kad san sve namistila, lipo odlučila malo ubit oko na kauču, računajuć da se tako na laganoj vatri šalša bez rizika more kuvat i sama.
Nekoliko sati poslin, dok je dim suklja na sve strane a vatrogasci i pripadnici gorske službe spašavanja mene i dite kroz prozor izvlačili iz kuće, moj muž je, stigavši s posla ima šta i vidit.
Otvorenih usta i razrogačenih očiju blenija je u zadimljenu kuću, a ja san tužno zakjučila kako mi ovaj put šalša baš i nije uspila.
Ali zato se bar ne more reć da ga nisan uspila iznenadit.
|